Za sebe je sultan ostavio samo Srem koji je direktno anektirao. Ipak, u borbu za ugarski tron uključuje se Ferdinand Habzgurg, brat najmoćnijeg evropskog vladara Karla V. Upravo se dešavalo ono što je sultan Sulejman i zamislio – ratovi između hrišćanskih vladara. Držati protivničku stranu u permanentnom strahu, sa povremenim popuštanjem pritiska, u cilju što bolje pripreme radi osvajanja tuđe teritorije, bio je oprobani osmanlijski recept…
Kod Srba, koji su izgubili svoju državu 1459. godine, u isto vreme, širile su se razne priče i proročanstva kako će se pojaviti „neko“ koga će sam Bog poslati da ih oslobodi turskog ropstva. Što je teža bila situacija, kao što to obično biva, kružile su sve fantastičnije priče...
I baš na vrhuncu „raznih predviđanja“ pojavljuje se Jovan Nenad, misteriozni čovek koji je za sebe tvrdio da je došao da oslobodi Srbe. Neobičnog izgleda, bio je tamnog tena, izazivao je strahopoštovanje kod mnogih. Od desne slepočnice pa sve do pete protezala se, kao prst široka, crna linija – neobični znak čime je još više privlačio pažnju. Zbog svih tih obeležja nazivan je i „Crni čovek“.
Niko nije znao ko je on, a i sam je svojim ponašanjem podgrevao razne pretpostavke. Po opisima savremenika radilo se o izuzetno ponositom, hrabrom i sposobnom čoveku. Takođe, bio je veoma skroman i nikada nije sebi dozvolio da mu neko prebaci eventualnu obest ili raskalašnost. Neprijatelji su kasnije o njemu govorili da je bio konjušar kod Jovana Zapolje. Sa druge strane, pak, govorilo se da je potomak poslednje romejske dinastije Paleologa. Sve u svemu, tajanstvenost će ga pratiti za vreme života – možda još više posle njega…
Jovan Zapolja se sastaje sa „srpskim carem“ kada dogovaraju zajedničku borbu protiv Osmanlija. Ubrzo Nenadovi Srbi oslobađaju Bačku i prenose borbu u Banat. Nenad je postavlo svoje ljude za komandante oslobođenih teritorija, dok je za svoju prestonicu odabrao Suboticu. Time je izazvao veliku mržnju kod ugarskog plemstva a posebno kod Valentina Tereka, doskorašnjeg vladara nove Nenadove prestonice.
Jovan Nenad je na sve optužbe odgovarao da su gradovi i teritorije „od onoga ko ih oružjem stekne“. Čini se da takav način sagledavanja geo-strateške situacije na terenu , ipak, nije bio previše mudar potez. U isto vreme, bez obzira na sve, činio je sve da uredi novostvorenu državu po ugledu na tadašnje evropske dvorove. Katolički monah Fabijan Literata bio je, naime, zadužen za korespodenciju sa stranim državama…
„Crni čovek“ je, osokoljen pobedama, uživajući veliku podršku u narodu koji je u njemu video spasioca, uveliko pravio plan da prebaci težište borbe u nekadašnju srednjovekovnu Srbiju, nameravajući da odatle potpuno istera osmanlijske osvajače. Na putu ostvarenja takvog plana stajali su mu ugarski velikaši i, u međuvremenu, ogorčeni protivnik Jovan Zapolja. Dolazilo je do sve žešćih okršaja između Ugara i Srba i, zanimljivo, Jovan Nenad je uvek izlazio kao pobednik iz njih. Svi ti uspesi su mu donosili još više slave i pothranjivali još više mit koji se oko njega stvorio. Vojska Srba, posle svih pobeda, bila je sve snažnija i brojnija…
Rat se nastavio i u bici (1. maj 1527.) kod reke Tise (Seleška bitka), Srbi pod komandom Radoslava Čelnika, uništavaju ugarsku vojsku od 12 hiljada ratnika. Činilo se da, posle takve blistave pobede, niko neće moći da zaustavi misterioznog „srpskog cara“. Nenadova država obuhvatala je Bačku, Banat do Temišvara, kao i severni deo Srema… Time je Erdelj bio potpuno odsečen od Budima. Takav razvoj situacije naterao je, međutim, Ugre da mobilišu sve svoje snage.
U junu 1527. na Jovana Nenadu kreće velika ugarska vojska na čelu sa petrovaradinskim biskupom Cibakom. Pored njega, drugim delom vojske komandovao je Petar Perenji, željan osvete za zadobijene poraze i poniženja. Jovan Nenad je nameravao da prvo napadne Cibaka a onda da se suoči sa Perenjijem. Međutim, u bici na Sedfalskom polju (25. jun 1527.), koja je bila gotovo dobijena, „Crni čovek“ ostaje na bojištu duže nego što je planirao i time pravi veliku grešku. To je bilo dovoljno da Perenji sa pristiglom odmornom vojskom preokrene tok bitke na ugarsku stranu. Preko 8 hiljada Nenadovih vojnika je stradalo u boju. On sam se povlači ka Segedinu.
Bio je ovo poraz koji, zanimljivo, nije previše uticao na razvoj situacije, jer je Ferdinand, koji je finansijski pomagao Nenada, napao Ugre sa zapada, čime je pritisak na Srbe popustio.
Ubrzo, iznenađujuće, Jovan čak osvaja Segedin. Međutim, u trenutku dok je ulazio u osvojeni grad, na njega su iz zasede pucale unajmljene ubice. Tom prilikom je teško ranjen. Tako ranjenog odnose ga u obližnje selo i smeštaju u jednu kuću ugarskog seljaka koji je brzo javio tu vest Valentinu Tereku. Terek odmah hita sa 300 konjanika i lično odrubljuje glavu „Crnom čoveku“. Glava je, potom, nataknuta na koplje u Budimu. Bila je okrenuta ka Beču – veoma jasna poruka.
Vredi reći da se srpsko plemstvo držalo po strani i nije želelo da se upušta u avanturu sa samoproklamovanim carem. Činilo im se da je bolje da sačuvaju kakvu-takvu materijalnu sigurnost…
Kao i u mnogim sličnim slučajevima, do dana današnjeg se nije saznalo ko je, zapravo, bio Jovan Nenad...… Z. M.
Нема коментара:
Постави коментар