I SVE STAJE U JEDNU REČ

I sve staje u jednu reč...
Neko je jednom presekao, odložio lulu, pružio ruku - a onda su toliki morali da u zavežljaj uvežu godine, sećanja i grudobolju.

Pozdravio se s kamenom, svojom tajnom, mahnuo nebu i otpozdravio pticama.

Nikada se više neće žedan okrepiti ledenom vodom iz metalne kante sa djerma, zasladiti dudinjama, utrkivati u skupljanju džanarika za rakiju. Nikada više neće zalivati baštu koja ga je darivala paradajzom sa stabljike kao jabukom, ni bodljikavim, hrskavim krastavcem.
Ostavio je ježa u dubovoj šumi, detelinu, reku beskraja, polja dokolena i basamake starinskih kuća, tarabu i mostić za pretrčavanje. S kog se padalo, čak i zimi, u potok.

I odjek preko reke.
Ostavio je i crkvu i minaret. Čobansku igru klisa i purenjake na žaru u bekstvu pred lugarem.
Bose noge na daskama žutim kao limun, što su škripale pod stopalima.

Ostavio je simite, vodenice i kolsku zapregu, u kojoj se skrivao do raskršća.
Drvorede topola i pune šake žira.
Ostavio je tri sestre u šivenim košuljama od porheta.
Pogaču u naćvama.

Posan pasulj sredom i petkom.
Karamele na komad.
Ostavio je divlju ružu.
Ostavio je svoj život dok ga još nije stekao.
I zato se uvek prene kad u nebo prhne jato: možda su to one njegove ptice ostale na njegovom tragu, da mu poruče da su odbegle i one za decom.
I sve staje u jednu reč. Zavičaj.

Ž.Ž.