TAJNA ISTORIJA - NIŠTA I SVE

Tajna (skrivena) istorija? I ništa i sve...
„Idejni“ tvorac naziva je veliki istočnorimski istoričar Prokopije iz Cezareje.

Naime, u šestom veku je, pored svojih monumentalnih dela, kao savremenik imperatora Justinijana, napisao nešto što je ugledalo svetlost dana tek nakon 50 godina od imperatoreve smrti. Veliki istoričar je u pomenutom delu dao sebi oduška za sve što nije smeo u pravo vreme da napiše. Justinijana, kao i suprugu Teodoru, a i čitavu svitu oko njih, nazvao je, naime, najpogrdnijim imenima i dodao im najružnije kvalifikacije.

Recimo, sam imperator je, po Prokopiju, bio demon u ljudskom obliku, dakle, otelotvorenje najvećeg zla. Ništa se nije bolje provela ni carica Teodora, a veliki vojskovođa Velizar je bio nazvan, savremenim rečnikom rečeno, najobičnijim papučićem. 

Ako bi izuzeli Prokopijevu najsmeliju tvrdnju ko je, u stvari, bio Justinijan, neke lične crte bi izdržale ispit vremena: sujeta, kolebljivost, pa čak i osvetoljubivost. Međutim, lični pečat pisca je u raskoraku sa stvarnim dostignućima velikog cara. Kodifikacija rimskog prava, podizanje najvelelepnijih građevina (Sveta Sofija), pretvaranje Sredozemnog mora, ponovo, u rimsko „jezero“…

Isto tako, prelepa i visprena Teodora je direktno bila zaslužna za slamanje velikog ustanka protiv carske vlasti ( Nika! 532.) kada je svojom intervencijom usmerila točak  istorije u željenom smeru. I Velizar, pobedilac u mnogim bitkama nad varvarima, pa ma kakav papučić bio, nadaleko po svom udelu i značaju prevazilazi oštre i negativne opaske iz „Tajne istorije“… 
 
U poslednje vreme sve više se upotrebljavaju izrazi da ništa iz istorije, što se ranije učilo ili što se sada uči, nije tačno i da je sve laž. Dakle – „ništa i sve“. 
Iza tih opasnih, a veoma lagodno izrečenih tvrdnji, krije se možda naivnost, možda neznanje, a, možda, nedovoljno poznavanje pomenute oblasti ili, nikad se ne zna, neka loša namera.

Poznato je da pobednici pišu istoriju i u takvoj istoriji nije preterano iznenađenje ukoliko se pribegne prikrivanju istine. Otuda i sumnja. Međutim, koliko  takozvano prikrivanje može da traje i sa kakvim „uspehom“? Recimo, bez obzira što su o Hanibalu, izvrsnom kartaginskom vojskovođi, veliki rimski istoričari napisali krajnje pristrasna dela, to nije moglo da zaustavi put istine o njemu. Hanibal je, bez obzira na sve, „preživeo“ mnoge diskvalifikacije i laži izrečene na svoj račun. Njegova taktika se, paradoks, uprkos zataškavanju, izučava na svim vojnim akademijama sveta i samim tim, dobio je zasluženo mesto u istoriji. Sličan primer (monstruozniji) su Indijanci, starosedeoci Amerike. Na najgori mogući način su, dok se nije „rešilo“ njihovo pitanje, unižavani, ubijani, iscrpljivani do smrti i predstavljani u javnosti kao neko ko ne zaslužuje život. Časni ljudi su se, ipak, pobrinuli da se otkriju sve metode „belog“ čoveka i da se istina o stravičnim pogromima, kada je najgora pohlepa stajala iza svega, obelodane i ostave potomcima na dalje proučavanje surovosti. Po „teoriji ništa i sve“, možda ni ovo navedeno nije istinito…

Setimo se, takođe, nije mnogo vremena proteklo, kada su u Maovoj Kini uništavani spomenici prošlosti – tzv. „kulturna revolucija“. Srećom, Kinezi su se sami „prenuli“… 
Ili još svežiji primer kada su Talibani, takođe, uništavali sve ostatke istorije pre Islama. Nije tako daleko ni spaljivanje knjiga u Nemačkoj u vreme nacista. O zataškavanju konclogora da se  i ne govori… 
Ili, najsvežija uništenja (pljačkanja) neprocenjivih građevina starog Vavilona kao svojevrsnog svedoka civilizacije… 
U istoriji je skoro bezbroj takvih ili sličnih pokušaja negiranja ili sakrivanja prošlosti. Takozvana "Islamska država" (za sada) poslednja je u nizu...
 Ipak, neko svedočanstvo, uprkos nekim željama, o svemu tome će ostati. To ne bi trebalo da brinemo. Niko nije uspeo da sakrije „sve“. Uvek se pojavi neki nenadani  dokaz.

Ako bi, kojim slučajem, bili sitničavi,  mogli bi mirne duše da se zapitamo da li je bilo šta iz prošlosti istinito preneseno? Sve, dabome, može da se stavi pod sumnju i to do najvećeg apsurda - pa čak i ko su nam najbliži preci ili, pak, kako su nam se zvali roditelji… 
Prema tome, ukoliko se „jurenjem za istinom“ sve pretvori u svoju suprotnost, onda ćemo se suočiti sa fenomenom da ništa nije istina – pa čak i najočiglednije stvari. 
Sve veoma lako pređe u opsesiju samodovoljnosti i lako se sklizne u nešto što nije daleko od laži. Naravno, sa druge strane, ništa nije „zacementirano“ i, vremenom će se, sigurno, otkriti mnogo toga što nam je sada nepoznato ili imamo pogrešne informacije. U to nikako ne treba sumnjati. Međutim, alibi zvan „ništa ili sve“ neće mnogo u tome pomoći. 
Možemo, isto tako, da se zapitamo, eventualno, kome je sve to u interesu? Možda, baš nekima koji tom „divnom“ kovanicom prosto teraju ljude dalje od proučavanja prošlosti, jer šta da se čita ili proučava kada je i zarez netačan?
Na kraju, vredi reći, istorija je „živa“ nauka. Prošlost „diše“ punim plućima. Mnoge obrise tog "disanja" prepoznajemo i u današnjem vremenu. Prepotentnom diskvalifikacijom i negiranjem svega tonemo u polje, protiv kojeg se, navodno, svi borimo.  
Z. M.