Konstantinopolj je u silovitom jurišu osvojen od onih koje ništa, sem pljačke, nije interesovalo. Zapadni baroni su odmah po uspostavljanju vlasti nastanili palate i najluksuznije vile. Ubrzo su na patrijaširski tron postavili svog latinskog patrijarha. Sudar sofisticiranosti i najgoreg primitivizma završen je tako ponižavajućim porazom kulture i duhovnosti.
Aleksije V Duka Murzufl, car koji je branio Carigrad, doživeo je najbedniju sudbinu - bačen je sa najviše kule i ubijen. Vredi reći da je taj isti car napustio prestonicu usled najžešćih borbi, smatrajući da je dalja borba uzaludna. Nimalo hrabar gest. Bio je prvo oslepljen od bivšeg cara Aleksija III Anđela, koji je bio sinonim za pokvarenost i nedostojnost, a zatim predat krstašima. Takođe, Aleksije Anđeo, mladić koji je doveo krstaše u Konstantinopolj i sa svojim slepim ocem vladao, bio je ubijen nekoliko meseci pred pad prestonice. Stanovništvo nije moglo da mu zaboravi što je doveo varvare pred njihov grad...
Uporedo sa tim događanjima tekla je skrivena, mučna i surova borba za ljudske duše. Konstantinopolj je, naime, prosto opustošen od relikvija.
Ipak, pravi pobednik sukoba nisu bili primitivni krstaši već mudri i lukavi mletački dužd Enriko Dandolo. Bar naizgled...
Gledajući, ipak, dugoročno, svi su izgubili...
Krstaške vođe su se prilično lako dogovirile šta će kome da pripadne. Već na samom početku se videlo o kakvoj gladi za imetkom i moći se radi. Sa druge strane, plemstvo pokorene države je ponudilo usluge novim gospodarima koje su oni, međutim, nabusito odbili. Time su otvorili novi front ozlojeđenosti i uskraćenosti protiv sebe. Isto tako, osiono i bahato su nastupili prema Bugarima a to već nije bilo preporučljivo, jer je Bugarska bila sila u usponu. Krstaše, takođe, uz veliko protivljenje Venecije, nije toliko zanimala Mala Azija pa su je ostavili sa ne toliko jakom odbranom. Ipak, zbog slabosti protivnika i tu su imali početne uspehe. Zauzeli su, međutim, posede u evropskom delu, gde su prebacili težište politike, čak do Peloponeza... Relativno slabiju krstašku zainteresovanost za maloazijski deo iskoristio je romejski vojskovođa Teodor Laskaris koji se, posle hrabrosti ispoljene u odbrani Konstantinopolja, sklonio u Nikeju...
Ispostaviće se da je to bio veoma promnišljen potez...
Što se tiče znamenja koja nisu imala ovozemaljsku vrednost, viševekovna borba je samo nastavljena...
"Svi su se zabrinuli kada se more uzburkalo a niko nije primetio da su zvona utihnula..." Z. M.
Нема коментара:
Постави коментар