Posle neuspešnog trećeg po redu krstaškog pohoda, na kraju 12. veka primetna je bila zabrinutost kod krstaša. Krstaške državice na Istoku, činilo se, zavisile su od milosti Saracena.
Romejska država na Bosforu, pak, nekada zaštitnik hrišćana na Istoku, proživljavala je haotične godine. Seldžuci su u Maloj Aziji bili sve opasniji a narodi na Balkanu su uspešno pokrenuli oslobodilačke ratove. Korupcija, koja je vladala u "prestonici Vaseljene", pretila je da uništi i ono malo dobrog što je preostalo. Činilo se da su jedinu korist iz tadašnjih prilika izvlačili Mlečani i njihova Republika sa prestonicom u Veneciji. Vešto i lukavo su gospodarili trgovačkim putevima Evrope, Istoka i Sredozemnog mora. Ipak, nešto je, još uvek, nedostajalo...
... Enriko Dandolo je razmišljao o posetiocu kojeg je očekivao. Smatrao je da je plan, koji mu je posredno prenesen preko njegovih saradnika, sasvim ostvariv. Sa jedne strane, mislio je, Venecija će imati dugoročne koristi od svega a sa druge strane, zašto bi bilo kakve moralne dileme stajale na putu ostvarenja cilju? On je bio, uostalom, kao i svaki Venecijanac, uvek otvoren za sve vrste dogovora. Isto tako, neki stari računi će biti naplaćeni...
Informacije koje su do njega dopirale o posetiocu, nisu mu ulivale poverenje, ali, da li bilo ko u ovome pokvarenom svetu uliva poverenje, umirivao je sebe? Slabovidi dužd je nastavio umorno da šeta svojom odajom, sve više pokazujući sebi nesvojstvenu nervozu...
Nevoljno se prisetio poniženja koje je Venecija doživela u Konstantinopolju kada su toliki njeni trgovci ubijeni i kada im je celokupno bogatstvo opljačkano od nahuškane svetine i carske vlasti. Setio se i osvetničke ekspedicije protiv Konstantinopolja u kojoj je i sam učestvovao i njenog neslavnog kraja u Egejskom moru kada ih je zarazna bolest potpuno satrla....
Setio se i svog bednog povratka iz tog katastrofalnog pohoda i trenutka kada je tadašnji dužd ubijen od gnevnih stanovnika njegove Venecije. Podsetio se i svog potonjeg službovanja na Bosforu kada je video ubrzano moralno posrnuće istih onih koji su trebalo da budu primer poštenja...
Umorno je odmahnuo rukom kao da hoće da otera nepotrebna i opeterećujuća sećanja...
Upravo u tom trenutku je začuo glasove ispred svojih odaja. Znak da je onaj koga očekuje stigao na vreme. Dobar nagoveštaj, pomislio je...
Posetilac koji je ušao bio je skromnog izgleda, umotan u široki ogrtač, prilično visokog rasta, mršav i kome se lice nije najbolje videlo od kapuljače koja je prilično zamračila donji deo lica. Na pristojan način se poklonio i poželeo prijatan dan, još uvek, bez obzira na poodmakle godine, krepkom duždu.
Neprirodna ljubaznost u posetiočevom glasu pomalo je zatekla Dandola. Ledena smirenost i jednolična boja svake reči koja je izgovorena, takođe su pozivali na oprez. Ipak, prenuvši se na vreme, pribrano je rekao da vreme postoji da se ne gubi i da je zato vreme za rad...
Dandolo je pomno slušao izlaganje pridošlice, začudivši se britkom predstavljanju situacije i mogućnostima koje su, iz svega toga, proisticale.
Enriko Dandolo je, inače, bio vrsni diplomata, državnik velikih dometa, ali nije mogao ni da pretpostavi da će ga gostovo izlaganje ostaviti gotovo bez daha. Na osnovu izloženog je shvatio da će zamisao da bude ostvarena na, gotovo, najlakši mogući način. Korist za njegovu Republiku, što je za dužda bilo najvažnije, bila je zagarantovana. Forma je, takođe, obezbeđena i zadovoljena.
Posetilac je, osetivši da se plan neobično svideo Dandolu, u prikladnom trenutku spomenuo i nešto drugo - relikvije. Dužd je odmah primetio da je to nešto što je posebno interesovalo posetioca. Njega, naprotiv, nisu previše impresionirale relikvije i on će, s obzirom da Veneciji, u svakom slučaju, sledi ogromna novčana nadoknada, rado učestvovati u ispunjenju i tog dela zamisli. Dandolo je shvatio da je, bar što se Venecije tiče, odluka već doneta. Ipak, ne bi trebalo ničim da oda svoju uzbuđenost i zadovoljstvo, zaključio je.
Dandola je interesovalo zašto bi tako nešto bilo potrebno, kada će i tako sve ići glatko i bez problema će sve da bude završeno?
Nismo jedini, čuo se, gotovo, kroz zube odgovor...
Dužd nije baš najbolje razumeo značenje onoga šta je čuo...
Da li su u pitanju Franci, začuđeno je zapitao?
Ne, bio je kratak odgovor.
Neprijatna tišina je zavladala u tom trenutku. Čulo se samo duždevo i sekretarevo, koji je od početka bio tu, disanje uz šuštanje ogrtača koji je prekrivao telo pridošlice...
Posle nekoliko najdužih trenutaka, posetilac je, napokon, izustio da se radi o nekome ko živi veoma daleko...
Saraceni, pomislio je Dandolo.
Kao da je čuo duždevo razmišljanje, posetilac je rekao jednu jedinu reč - Đenova.
Iznenađeni Dandolo je primetio da je Đenova geografski Veneciji mnogo bliža nego što su to Franci i da tako nešto ne može da bude tačno.
Ova Đenova je mnogo dalje nego što mislite cenjeni gospodine Dandolo, još tišim i neobično naglašenim tonom odgovorio je posetilac...
Posle kraće pauze, pridošlica je, činilo se, skoro potpuno tihim glasom nastavio:" Neko će pokušati da vas odvrati od ovoga šta smo danas dogovorili. Taj neko ima pipke svuda, lažljiv je i neobično opasan. Neće birati načina da vas spreči. Slaće vam, prikriveno ili ne, razne emisare da vas pokolebaju. Ipak, nemate razloga za brigu, neprimetno ću vas štititi i sprečiti bilo kakvu opasnost koja bi mogla da vam zapreti... Neka vam stalno bude na umu da vam je vaš grad uvek na prvom mestu i da će vam vaši sugrađani odati bezgranično priznanje. I ne samo oni... To što budete učinili biće najdugotrajniji temelj vaše Republike za naredne vekove... Računam na vas da ćete ostati dosledno nepokolebljivi."
Duždu nije promakla, gotovo, nevidljiva pretnja u glasu posetioca. Neko ko traži vojnike od njega jer ih nema, nudi mu zaštitu... Malo čudno i bezobrazno, pomislio je... Da je neko drugi u pitanju već bi mu pokazao zbog takvog drskog ophođenja... Ipak...
Dužd je slušao korake koji su bili sve dalji i dalji i sve tiši i tiši...
Tako je neobični i tajanstveni sastanak u duždevoj palati bio okončan...
Dandolo se okrenuo ka svom sekretaru strogo mu napomenuvši da o proteklom razgovoru nikome ništa ne govori...
Teškim i umornim pokretom seo je na stolicu i, odsutno, onako za sebe, promrvljavši u bradu, zamolio Gospoda da mu unapred oprosti za ono šta će da učini...
P. S. Tekst je plod fikcije. Ipak, "fikcija" je zasnovana na istinitim događajima koji su se, u širem kontekstu, zaista desili. Ujedno je, kao i neki drugi tekstovi iz ovog serijala (Antihrist), samo mali deo šire i obuhvatnije celine. Z. M.
Нема коментара:
Постави коментар