I poslednji...
U kasnim noćnim satima, Konstantinopoljom je prostrujala vest da je Justinijan Rinotmet (odsečenog nosa), sa malobrojnim pratiocima, kroz vodovodne cevi, ušao u grad.
Zavladala je panika i neverica, jer se mislilo da se radi o vojsci od nekoliko hiljada vojnika. Prestonički garnizon, pod utiskom iznenadnog događaja, prelazi na stranu napadača i borba za carski tron je bila završena. U roku od samo nekoliko sati Justinijan II se ponovo popeo na presto. Počeo je period strahovlade i terora koji će trajati punih šest godina…
Vratimo se dvadeset godina unazad (685.). Na romejski presto je stupio šesnaestogodišnji vladar Justinijan II. Bio je potomak slavne Iraklijeve dinastije. Bio je inteligentan i darovit vladar, koji je jasno shvatao potrebe države. Međutim, isto tako, bio je plahovit, neobuzdan, često surov i ne preterano strpljiv.
Sa aristokratijom je bio u svakodnevnom sukobu. Kako su hroničari tog vremena beležili, plemstvu je pretio potpunim uništenjem. Romejska država toga doba bila je zasnovana na slobodnom seljaštvu, na kojem se i bazirala odbrambena moć carstva. Za razliku od feudalnog i kmetovskog Zapada, seljaci su imali najveći interes da brane državu u kojoj žive.
Glavni protivnik svemu tome bila je, svakako, zemljoposednička aristokratija. Beskrulupozno je iskorišćavala nerodne i sušne godine i, vremenom, sve veći broj slobodnih ljudi odvodila u dužničko ropstvo. Time se direktno smanjivala odbrambena moć države – manje sitnih posednika – manje vojnika. Car je uvideo svu opasnost po državu i rešio je da zaustavi pogubni proces.
Ipak, koliko god da je bio u pravu, njegove surove metode izazivale su sve veće nezadovoljstvo. Uz sve ovo, vredi reći da je bio isuviše ponosan što nosi ime slavnog prethodnika i želeo je da ga nadmaši u mnogim stvarima. Gradio je velelepne gradjevine i, samim tim, porezi su bili visoki, a nezadovoljstvo, vešto podgrevano iznutra, sve više se širilo. Desilo se ono što se izgleda moralo desiti. U carevoj bližoj oklini, skovana je zavera, potpomognuta vojskom i flotom, koja ga je koštala prestola. Posle deset godina vladavine, 695. godine Justinijan II svrgnut je sa prestola.
Kazna je bila, u to vreme, uobičajena. Odsekli su mu nos i time ga, mislili su, doživotno diskvalifikovali, prognavši ga u Herson na Krimu. Međutim, u ličnosti zbačenog cara pokazao se sav nedostatak takve diskvalifikacije.
Svakojaka poniženja nisu smirili Justinijanov neobuzdani duh. On se nije pomirio sa nametnutom mu sudbinom, već je neprestano mislio na osvetu i povratak na presto. Najviše ga je ohrabrila promena na prestolu (698.) i tada je video svoju prvu i veliku šansu. Nova vlast, medjutim, prateći budno Justinijanovo ponašanje, izdaje nalog da se bivši car uhapsi. U poslednjem momentu, upozoren od prijatelja, beži iz Hersona kod Hazara. Na njihovom dvoru je bio lepo primljen i ubrzo se oženio haganovom sestrom. Tu je nastavio da se interesuje za situaciju u Konstantinopolju, neprestano šaljući svoje doušnike. Tako je strpljivo pleo svoju mrežu i u prestonici je, vremenom, sticao sve više pristalica – u gradu se sve češće moglo čuti njegovo ime.
Uznemiren razvojem situacije, car Tiberije šalje poslanstvo kod Hazara i traži da mu se Justinijan preda. Justinijan, zajedno sa svojom ženom, hazarskom princezom, beži kod bugarskog kana Tervela i tu nailazi na pravog saveznika koji će mu pomoći u ostvarenju svojih planova.
Carska vlada je s nevericom i zebnjom posmatrala šta se dešava. A desilo se upravo ono čega se najviše bojala.
Na čelu velike bugarsko-slovenske vojske, Tervel i Justinijan su stigli pred Konstantinopolj. Međutim, koliko god da je vojska bila velika, bila je nermoćna pred moćnim zidinama prestonice.
Vreme je prolazilo, a rezultata nije bilo. Justinijan, je zapazio da saveznici mogu vrlo lako postati neprijatelji. Naime, car je stupio u tajne pregovore sa Tervelom. Justinijan se odlučuje na jedan, naizgled, očajnički potez. Sa nekoliko svojih drugova, noću, kroz vodovodne cevi, uspeva da se uvuče u grad. Nastaje panika u iznenađenom gradu koju on vešto koristi - kruna je opet bila njegova…
Osveta je bila surova. U bekstvu uhvaćeni car Tiberije, zajedno sa prethodnikom Leontijem, podvrgnuti su najgorim mučenjima i sakaćenju, da bi na kraju bili pogubljeni. To je, na žalost, bio samo početak. Stotine oficira je obešeno duž gradskih zidina. Gradom se vremenom sve više širio teror. Patrijarhu Kaliniku, koji je krunisao Leontija, posle javne poruge iskopane su oči. Toj presudi Justinijan je lično prisustvovao.
Obuzet željom za osvetom, Justinijan je tokom svoje druge vladavine stvarno zaslužio naziv krvoločnog tiranina. Izmišljajući nove i nove neprijatelje u carstvu, nije ga interesovalo vođenje rata sa spoljnim neprijateljima i potpuno je zanemarivao svoje obaveze. Postao je tiranin koji je bio obuzet samo smrću i kažnjavanjem.
Najveću korist od svega toga imali su Arabljani, jer Carstvo nije imao ko da brani – najbolji komandanti su pogubljeni.
Ipak, odgovor je brzo usledio. Ubrzo posle takvog gnusnog čina, u Raveni je izbio ustanak protiv carske vlasti.
Justinijan se na to nije obazirao, već je poslao kaznenu ekspediciju i u Herson, mesto u kojem je nekada bio prognan. Ovde je osveta bila još surovija – stotinama ljudi su iskopane oči i mnoštvo stanovnika je pogubljeno. Kao odgovor na ovakvu bestijalnost, stanovništvo krimskog poluostrva se pobunilo. Pobunjenici su preuzeli kontrolu nad Krimom i uputili flotu na Konstantinopolj. Na čelu je bio Jermenin Vardan. Flotu niko nije mogao a ni hteo da zaustavi…
Pobunu je podržala suvozemna vojska i to je bio kraj.
Cara Justinijana II Rinotmeta, posle šest godina od povratka na presto, ženu i malog sina, ubio je bivši carev oficir. Tiraninova glava je poslata u Rim i Ravenu gde je bila izložena na javnom mestu. Tako je slavna Iraklijeva dinastija doživela tužan i mučan kraj (711.).
Inače, posle svega, sakaćenje, kao vid diskvalifikacije, prestalo je da se primenjuje. Carevi, ukoliko bi bili zbačeni s prestola, jednostavno bi bili ubijani. Z. M.
Нема коментара:
Постави коментар