KOPERNIKANSKI OBRT - SOFIJA

I nauka, i umetnost, i smisao istorije, i svih ljudskih delatnosti iskonski i odvajkada su dobijali smisao u sofiji, mudrosti - misli koja ih je supstituisala, koncentratu sažetom u jednu ili nekoliko reči: jedno, atom, arhe, voda, zemlja, vazduh, vatra, idea...Odvikli smo se od takvog promišljanja okružujuće i dešavajuće zbilje. Zato što živimo bez te jasne i iskazane, osvešćene istine gde smo, kako smo i zašto smo, u stanju smo anarhije i ne znamo svrhe svoga postojanja i delanja.

Kopernikanski obrt u bitku mišljenja dogodio se njegovim preusmerenjem na mogućnosti i načine spoznaje. Tada je u fokus filozofske misli stavljen i čovekov misaoni aparat, njegove granice, mogućnosti i metodologija mišljenja i logičkog zaključivanja.
Bio je to samo početak jednog šizofrenog procesa, koji su prouzrokovali racionalisti i prosvetitelji ili, kako su poznatiji - prosvetitelji, enciklopedisti. Prosvetitelji su ti koji su, po mišljenju savremenog mislioca Edgara Morena, sasvim svesno podelili dotle jedinstvenu nauku na prirodne i društvene. I dok se nekada podrazumevalo da je matematičar i filozof, a filozof matematičar (i astronom i lekar i geometar i fizičar i psiholog...), najednom se polja interesovanja dele. Svejedno što se ne zna pouzdano, niti može izmeriti, da li su, recimo, umovi poput Lajbnica ili Kartezijusa (Dekart) pre upamćeni kao matematičari ili filozofi (njihova filozofija se i temeljila na matematičkim teorijama) - podela je već bila tu.

U ssvim svojim podvrstama (logika, teorija saznanja, semantika, metodologija...), filozofija je postala uskospecifikovana disciplina, kojoj su "klasici" postali obavezni - da se u svojim sistemima izjasne i po ovim pitanjima - na koji način "subjekt" spoznaje "objekta".
Deobom stvarnosti filozofske discipline, a ne sama filozofija, dobile su terene. Dovoljno široke za uvodjenje i psihologije i jezika i znakova, vrlo iscrpljujuće za konačnu jasnu sistemsku sintezu.
Sofija se kretala u krajnostima, ne mogavši da više od sebe napravi roman bez prefiksa. Bio on "egzistencijalističkog", "pesimističkog", " metafizičkog" ili kakvog već žanra - od Kjerkegora, Ničea, preko Sartra, Vitgenštajna ili Hajdegera. Šta ko zakači.
Ta sudbina lutalice i tragača izgubljenog u vremenu i prostoru, takoreći beskućnika, prati je i u ovom času. Nema misli koja bi se izdigla iznad pojavnog i razjasnila puteve kojima se krećemo, kao i da li igde idemo.
Živeti bez sofije u moderno doba ima i svoje lice, ustrašeno i spremno na bekstvo, nedoraslo i nespremno da se kao Sokrat obrati Atinskoj skupštini. Ta misao nema hrabrosti da žigoše svet i, eventualno, ga upozori, čak vrati na pravi put. Spletena vrežama korenja u močvari kroz koju sofist gaca, i pred turobnom i neizvesnom egzistencijom, ona nema moć ubitačne alegorije. Ona nema nikakvu moć i potpuno je razoružana.

To je zato što, sem dvorske i panegirijske, nema odvažne filozofije - nema ni Talesa, ni Diogena, ni Arhimeda, pa, možda ni Boetija, Bruna...tolikih mučenika istine. I sofija ima svoj krst.
Ž. Ž.