Legendarni Šarlo je, verovatno, imao nameru da putem sedme umetnosti zaustavi mašinu koja se otuđenjem i robotizacijom ljudi valjala prostranstvima Amerike.
Moguće da nije znao ili nešto preterano razmišljao o tome da će film, ipak, najbolje razumeti čovek koji je sve držao pod svojom šapom – Huver, siva eminencija Amerike i FBI.
Nevidljiva igra i nadmudrivanje između, svakog na svoj način, moćna i uticajna čoveka nastavljena je u narednim godinama, kada je Šarlo, na kraju, morao da emigrira u Švajcarsku.
Zašto je Huver, najmoćnija ličnost Amerike toliko zazirao od bledog i slabašnog Čarlija?
Čapin je, naime, voleo da, preko svojih junaka sa margina društva, prikazuje drugo i nepopularno lice, duboko sakriveno od očiju šire javnosti. U njegovim filmskim ostvarenjima prikazivano je sve ono što preostane kada se reflektori ugase...
To i takvo lice bilo je daleko od prijatnog i lepog...
Čini se da su "Moderna vremena" još više podigla neprijatnu zavesu sa lica skrivane i nimalo lepe stvarnosti...
Kao što se i dalo očekivati, tako nešto se nije moglo preterano tolerisati.
Naime, modernizacija društva nije imala ni vremena ni sluha da se bavi teškim ljudskim sudbinama i svaku, makar i prikrivenu kritiku, dočekivala je na "nož".
Potrošačka filozofija i njen "uspeh" da prigrli nauku i društvo i kao definiciju pohlepe je postavi na najviši mogući nivo, zaštitni je znak takvog pogleda na svet. Šarlova "Moderna vremena" su bla, međutim, potpuna suprotnost takvom viđenju stvari.
Vlasnicima Amerike, dakle, koliko god bila profitabilna i naplativa Čarlijeva karijera, smetao je neko ko je ukazivao na drugo i nimalo lepo lice tadašnjeg društva.
Ni trenutka ne sumnjajući u svoja moralna načela, vlasnik tajnih dosijea, sa neverovatnim ucenjivačkim potencijalom, prosto je samleo Čarlija, prikazavši ga u očima javnosti kao najrazvratnijeg čoveka i nepopravljivog komunistu. Blaćenje po štampi, uz skrivene i javne pretnje, bilo je, gotovo, svakodnevno...
Međutim, Čaplin se nije uplašio. Kao da mu je bilo svejedno šta i ko o njemu bilo šta misli. Nastavio je, na svoj poseban i lucidan način, da prkosi mnogobrojnim, skrivenim i vidljivim, neprijateljima...
Izvanredni film "Veliki diktator", recimo, imao je sreću da dopre do šire gledalačke publike i tako doživi svetsku slavu samo zahvaljujući Drugom svetskom ratu i novoj "ikoni" zla, verovatno najvećem zločincu svih vremena – Adolfu Hitleru. Taj film je samo odložio Čaplinovo proterivanje...
Posle godina poniženja, nevidljivog nadzora i Šarlovog blaćenja po štampi, Amerika se, ipak, posle poprilično godina od Drugog svetskog rata pokajala, pozvavši najpopularniju skitnicu da se vrati u zemlju iz koje je prognana.
Čaplin je taj poziv, bar što se tiče trajnog povratka, međutim, odbio. Znao je veoma dobro da bi takva vrsta povratka imao tužan, memljiv i pomalo gorak ukus. Baš kao i (ne)stvarni život u nezaboravnim "Modernim vremenima".
P. S. Ukoliko bi danas, kojim slučajem, pogledali legendarni film, gotovo da bi se zaprepastili zbog njegove svežine i dalekovidosti. Učinilo bi nam se, ponekad, kao da se radi o savremenom "preseku" stanja... Z. M.
Нема коментара:
Постави коментар