TU SI, SAMO TE NEMA

Ne postoji ni vreme ni prostor.
Zato postojiš ti, uvek i zanavek.
Postojiš tek sada kada te više nema.

Svi putevi vode gde si svila gnezdo. gde si se sakrila od svih, u svoje nepostojanje.
Samo te ne vidimo, a osećamo u sunčevom zraku, škripi koraka na sleđenom putu, zagrljaju borovih grana ukrašenih injem, u toplom dahu lipe ispisuješ poruke...tu si u znacima koji liče na tvoj minuli život u našim uspomenama.
Koliko god ćutala da nas ne ustrašiš nekim novim glasom iz nepoznate daljine, osećam te u srcu, za potiljkom, u iščekivanju, sećanju na autobuse kojima sam ti žurila - u koje ponekad ne mogu da dignem pogled pun suza; na putevima si kojima sam letela da te što duže gledam i zadržim.
Osećam tvoju koščatu ruku koja je zaposlena uvek, i sada mi maše, bdi, uklanja prepreke.
Još mirišu tvoje jesenje ruže, jedine su kojima mraz ne može ništa.
Sunce te budi i gledaš preko brda u modre visoke šume i nebo. Mnogo češće nego nekada, redovno, zajedno ispraćamo ptice pred smiraj dana.

Tu si, samo te nema. Otišla si da budeš s nama uvek. Ti si spona naših uzdisaja, u kojima, koliko god nas je, mislimo na isto. I ne govorimo ništa, zato što znamo da nam više nigde ne možeš umaći, nigde gde nas ne čekaš.
Kao što svako ima nekog da mu razbuca izmišljeni svet, otvaraš nam nove egzistencije. Tuga ubija, ali se s tugom živi, dok ne počne da se živi tuga kroz utehu kako će doći dan u kome čovek neće više biti sam, jer će ga dočekati ko mu je bio nasušan...Zato je, valjda, život večan. Samo menja vidljivost kroz poimanje drugih dimenzija.
Ž. Ž.