Promenio se oblik, promenila se forma, promenio se način postojanja.
Kao u potpunom mraku, kad naučiš da reaguješ na kretanje vazduha koji donosi približavanje i tada spoznaš da život je i to, makar u tami. Tama je, možda, samo meni. Možda je tebi dan. Toliko ništa ne znam o tom svetu.
Ima on i svoj zvuk, za mene tišinu sa nijansama. U njima te raspoznajem i jedva čujem. Ali čujem. Učim da čujem tvoj nastavak. Kao što te u tami nazirem u svom sećanju, negdanjem i skorijem, vremenu koje je izgubilo dosadašnju dimenziju. Samo znam da si tu. Da pored dišeš. I da to nije puka želja da te produžim.
Ne moram da te dodirnem, mogu da te osetim.
Goriš kao zvezda u noći, svetliš kroz moju budnost kao svitac, nema te u ruci koja je prazna, ali znam i osećam tvoj stisak, tvoje milovanje. Ti me pokrivaš kad usnim. Tvoja mi nežna ruka miluje kosu. Znam da mi vraćaš ljubav i milost. Znam da te bole moje suze isplakane. Znam da te drže uz moje uzglavlje.
Čujem, osećam i slutim nepoznati prostor iz kojeg ćeš mi, još malo, umaći dalje. Opraštamo se. Zatvorićeš mi ta vrata. I nestaćeš. Tada ćeš ostati samo još u mome snu i sećanjima jedne slane suze, u rupi na srcu koja boli pri svakom budjenju.
Ne možemo zaustaviti neumitnost...i žalim taj konačni, najkonačniji rastanak, tvoj pravi odlazak u drugi, vaš svet, svet koji mi živi zovemo svet mrtvih, koji mi tako ružno zvuči. Ali, ko mene šta pita, zar ne?
Ništa više nije, niti će ikada više biti isto. Usekla se nova, duboka i trajna bora, rez duboke tuge i žala. Sada ću znati da je prepoznam u sapatnicima, koji nikad ne prebole - dok su ovde gde sam i ja. Prostor dobija "ovu" i "onu", nama nepoznatu dimenziju, koja će se otvoriti kad zakoračimo u Nebo.
Posvećeno R. J.
Ž. Ž.
Нема коментара:
Постави коментар