Još nije pronađen lek za ovaj nesvakidašnji a tako uobičajeni odnos...
Krpelj je stolećima naučio da iscrpljuje čoveka. Ukoliko bi, kojim slučajem, ljudi nestali sa ove planete, krpelj bi izgubio smisao svog postojanja.
Paradoks je da čovek može bez njega. Još je veći paradoks da krpelj ne može bez čoveka. Pa ipak, prisilno (?) savezništvo i bratstvo traje od pamtiveka.
Ceđenje i isisavanje svega životnog traje, gotovo, beskonačno. Znemarljivi predasi, naime, ne mogu da naruše sled i sklad ovog neobičnog odnosa.
Odnos između krpelja i čoveka, ponekad je doveden do savršenstva.
Čovek, taj nenadmašni glumac, veoma često se pretvara kao da je sa njim sve u najboljem redu - do poslednjeg trenutka kada već ništa nema značaj.
Ipak, najveće razočarenje za čoveka nastupi kada se nepobitno dokaže da je krpelj niko drugi do on sam. I to baš neko ko je svojom voljom i odlukom rešio da postane sam sebi najveći neprijatelj.
Dejstvo razočarenja, na žalost, ne traje dugo. Taman toliko da se na sve zaboravi i da bi se sve, po ko zna koji put, ponovo pokrenulo.
Simbioza tlačitelja i žrtve, na opisan način, traje, gotovo, od početka računanja ljudske istorije...
Krpelj odabere žrtvu, žrtva drage volje i, uglavnom, bez prisile pristane na milenijumske uslove i "ruku pod ruku" zajedno nastave svoj vekovni i generacijski hod.... Z. M.
Нема коментара:
Постави коментар