Kardinal Isidor je dobio instrukcije od pape Nikole V da otputuje u Konstantinopolj i privoli cara Konstantina XI Paleologa da pristupi crkvenoj uniji koja je, inače, potpisana još 1439. u Firenci od strane njegovog oca Jovana VIII.
Kao znak dobre volje uz kardinala će biti odlično opremljeni najamnici, njih oko 200 na broju. To će, takođe, biti odličan pokazatelj da Rim ima ozbiljnu nameru da pomogne Istočnom Carstvu. Papa je smatrao da ovako ozbiljnu misiju može da ispuni samo iskusni kardinal Isidor.
Unija pa pomoć, po ko zna koji put je naglašeno u poruci koju je trebalo kardinal da preda caru...
"Kardinale, zašto niste odmah rekli Svetom Ocu da od ispunjenja zadatka ništa neće biti? Vi ste Grk, znate veoma dobro kako na tako nešto tamo gledaju...
Car će pod pritiskom, verovatno, da pristane, imajući u vidu pomoć koju mu nudimo, velikodostojnici, takođe, a narod? Setite se firentinske unije i njenog kasnijeg epiloga, odrekli su je se i oni što su je potpisali...
Doći ćemo da im ponudimo pomoć a da ni sami ne znamo da li bilo šta možemo da učinimo ili ispunimo...
Poći ću sa vama jer mi čast tako nalaže. To je, podsetiću Vas, poslednji hrišćanski grad na Istoku. Nadam se, verujem u to, da i Vi to niste zaboravili...
Čuli ste da Mlečani nude flotu bez bilo kakvog uslova. Đenovljani će sigurno poslati nešto vojske... Čuje se, takođe, da će Đustinijani Longo biti na njenom čelu...
A mi? Da li to, još uvek, neke stare račune treba da naplatimo? Ili, možda, ucenjujući "šizmatike", smatramo da nam je bolje da sa Mehmedom pregovaramo o Uniji? Da li će se više iko i setiti nje? Ništa što je naše, ako Mehmed osvoji grad, neće ostati. Valjda ste već do sada shvatili kakav je mladi sultan...
Kardinale, ja Vas veoma poštujem, čak, možda, znam kako i na koji način gledate na sve ovo, ipak, smatram da je vreme da se sve rukavice skinu jer će posledice biti strašne za sve..."
Kardinal Isidor je pažljivo saslušao mladog kapetana Marka Diolu i, pogledavši ga nekako odsutno i umorno, rekao da nema mesta sumnji:
"Više vere dragi kapetane. Sveti Otac zna šta radi... Čeka nas dug put..."
...
Kardinal Isidor, nekadašnji mitropolit Kijeva, rodom iz Soluna, bio je najvatreniji zagovornik unije katolika i pravoslavnih. Smatrao je da je to jedini način da se hrišćanstvo odupre Osmanlijama. Situacija, ipak, među pravoslavnim stanovništvom, bez obzira na cenu a veoma dobro se sećajući ružne prošlosti sa Latinima, bila je potpuno drugačija nego što je on želeo.
U decembru 1452. godine kardinal je stigao u Konstantinopolj. Sa njim su bili i dve stotine naoružanih vojnika, među njima i kapetan Marko Diolo. U odbrani Konstantinopolja su pokazali izuzetnu hrabrost i smatra se da je najmanji mogući broj preživeo osvajanje grada.
Kardinal Isidor se, takođe, nije pokazao kao kukavica. Odvažno je učestvovao u borbama, podižući moral braniocima. Lukavstvom je izbegao masakr koji se desio posle osvajanja grada kada se prerušio u roba i tako napustio Konstantinopolj. Posle nekoliko godina, uspeo je da se iz Male Azije domogne Rima.
Od obećane mletačke flote u grad je stigao samo jedan brod. Ostatak je, naime, zakasnio. Ipak, Mlečani, koji su se zadesili ili živeli u gradu pre opsade, hrabro su se suprostavili Turcima.
Đenovljani su, naprotiv, potpuno održali obećanje poslavši hrabrog Đustinijanija Longa sa 700 vojnika. Đenovljanski komandant je smrtno ranjen prilikom presudnog okršaja sa janičarima na bedemima grada kod Zlatne kapije. Kod njegovih Đenovljana je zbog toga nastala pometnja i Turci su to iskoristili.
Gotovo je epski bio poslednji juriš cara Konstantina i sedmorice vernih pratilaca na janičare na bedemima Zlatne kapije. Tom prilikom je hrabri car, po svemu sudeći, poginuo. Ipak, pošto nije nađeno njegovo telo, odnosno glava, Turci su kasnije zazidali kapiju jer se sve više širilo verovanje da će se kroz nju vratiti poginuli car. Kapija je ostala zazidana do današnjih dana...
Sveta Sofija, Justinijanova velelepna crkva, posle užasnog pokolja koji su u njoj Osmanlije počinile, postala je džamija. Inače, pokolj u hramu je preživelo samo nekolicina monaha. Pošteđen im je život sultanovom voljom...
Gotovo u isto vreme, sve crkve na Zapadu su zvonile danima, oplakujući, na ivici krajnje patetike, pad stare Konstantinove prestonice...
Tako je, čini se, zbog onog što ništa nisu preduzeli, mnogima bilo lakše...
Niko više nije pominjao uniju kao uslov...
P. S. Prvi deo teksta je potpuno slobodno rekonstruisan. Ipak i na takav način je pokazatelj svega onoga što se kasnije, zaista, dogodilo.
Vrteška je o Konstantinopolju, na razne načine, pisala u više navrata. Ipak, čini se da se radi o temi koja, mimo želje autora, nema svoj kraj... Z. M.
Нема коментара:
Постави коментар