Na železničkoj stanici omanjeg mesta, osim mene, samo je jedna osoba čekala voz.
Prava januarska temperatura i sneg koji nije prestajao da pada..
"Prethodni voz, koji sam čekao, prošao je i moraću da sačekam drugi...
Šta mislite, koji je to voz po redu a da je bez mene otišao?", upitao me je postariji gospodin, uz mene jedino prisutan na peronu železničke stanice u tim kasnim noćnim satima.
Slegao sam ramenima na ovo neobično pitanje...
"Da li ste i vi imali svoje propuštene vozove?", usledilo je novo neobično pitanje od nepoznatog sagovornika...
"Ne baš", nekako mrzovoljno sam mu odgovorio, ne razmišljajući da li je odgovor istinit ili ne.
"Šteta, onda vi ne pripadate ovom mestu, čak ni bilo kojem vozu koji treba da stigne. Ovde dolaze samo vozovi u koje niko ne ulazi…"
Pogledao sam neobičnog sagovornika pažljivije. Elegantno odeven, prodorni pogled, tamni dugački kaput, šal, rukavice od kože, uredno začešljan...
"Desi se, ponekad, da se uđe i u pogrešan voz. Tek mnogo kasnije se to uvidi. Ipak, najviše je onih koji nikada ne uđu u svoj voz. Zbog toga ova stanica i postoji", netremice me je posmatrao, čekajući, verovatno, bilo šta da kažem.
Umesto mog odgovora zagonetnom neznancu, u daljini se, međutim, čuo voz koji sam željno čekao i koji se za nekoliko minuta zaustavio u stanici.
Ušao sam u voz. Nepoznati sagovornik, međutim, nije. Pogledao sam kroz prozor kupea. Stanica je bila prazna... (Istinit događaj) Z. M.
Нема коментара:
Постави коментар