Vratio se u svoj grad posle 30 godina. Taman kad je pomislio da će početi da živi, shvatio je da je zalutao. Da tog grada više nema. Da su od njega ostali samo toponimi, koje su se nastanili neki drugi, nepoznati ljudi.
Njegovi vršnjaci su bili već ćutljivi kao grobovi, pogureni starci, zombiji bez duše i želja, a novi ljudi ga nisu primećivali. Prolazili su kroz njega, gazili ga, udarali laktovima, dok im se nije sklonio s puta.
Nije to bio košmar, već stvarnost.
Niko nije reagovao na njegovu radost što se vratio. Nije imao ko ni da ga dočeka. A on nije imao gde, osim da se vrati iz tuđine, s kojom je sveo račune.
Sa bratom se razišao davno, kad mu je uzeo čak i porodičnu bilbioteku, pored imanja. Ne zna ni gde je, ni koga ima.
Sam nije zasnovao porodicu, jer se nadao da će mlađi stići da sve oposli i vrati se u rodni grad gde će lakše naći srodnu dušu. A kad je saznao da je komšinica, školska drugarica, pa zagonetna i ćutljiva studentesa, u koju se uzdao, već supruga i majka i kako je primećivao sve običnija i uvelija, i to je prežalio.
Imao je sve: vratio se očuvan, kliktav od nade; konzerviran za ovo vreme, nije ni ostario. Imao je samo jednu misao na umu: da se vrati i nastavi tamo gde je stao. Jureći, sustizao je vreme i uspeo i njega da zauzda. Zaboravio je na ljude, zaneo se, računao da će i oni, sa svoje strane doprineti….Kad se okrenuo, njih nigde nije bilo. Tačnije, sem izmenjenih aveti. Trljao je oči od čuda: sve je bilo tu, ali su čak i njemu još živi najdraži drugovi iz detinjstva hodali kao pod sedativima, useljeni u nečije tuđe telo.
Shvatio je da se ono najvažnije promenilo.
Ne grad, ulice su dopisale sva svoja imena, i promene su bile neprimetne: nisu se izgubile drage kuće, dvorišta, ni zgrade, ali je iz njih otputovala sa odbludelim živim i mrtvim prijateljima kojima se radovao, sva njihova draž i one su bile samo malter, kamen i grvožđe.
Plakalo mu se, kao da je ispao sa sve sedištem iz aviona usred kamene pustinje. Bio je sasvim svestan svoga očaja. Ni u jednom od dva sveta: onom koji je napustio da bi se vratio u rođenje, detinjstvo i mladost nije više bilo ničega. Bio je samo on. Sam i pust kao, kao možda Dorijan Grej. Možda.
Hodao je ponovo sredinom ulice. Ruke su mu bespomoćno i bezvoljno visile niz telo. Vreme je kidisalo i ujedalo ga kao besno kuče. Nije morao da gleda u ogledalu svoj preobražaj, osećao je da mu se ramena povijaju ka unutra i da se pogrbljuje pod ogromnim i preteškim, nevidljivim teretom. Da ga napušta kosa, da mlohavi i da mu odelo postaje preveliko. Njegovo najbolje odelo. Znao je, jer nije imao nikoga da mu to kaže, da postaje kao oni njegovi zatečeni nekadašnji drugovi i shvatio: tamo daleko mogao je da hvata barem brzinu s nadom, a sada je, na poslednjoj stanici, video samo mračan i prazan kolosek. Ž. Ž.
Нема коментара:
Постави коментар