Glava mu je rasla, bubrila, pulsirala. Kao pečurka, kao meduza, osećala se teška pokretna masa, koja nije mirovala u njegovoj glavi. Zamišljao je kao polip. Nije verovao da njegove misli, njegov premor, neprestani moždani rad i briga organski mogu sabrati patogene u fluidu zvanom siva masa. Rad te mase on nije znao da zaustavi ni kad spava.
Samo njegova okolina nije osećala dim koji se širio pod kovrdžama. On je osećao i preživljavao kratak spoj, s vremena na vreme i otkazivanje jednog po jednog bloka njegove mašine. Ostatak se ionako mlitav i bespomoćan vukao, dok je glava rasla kao kombuha zalivana čajem.
Nimalo ga nije iznenadila dijagnoza.
Znao je da će parazit naći bolno i umorno mesto. Možda i drugde, ali bi ga fizički izbacio. Iz glave nije mogao. Sem težine ispod čela, počeo je i da vidi duplo, i odnekle je znao.
Dobro je da je stavljao na papir da ne zaboravi šta mu je važno gde (za)ostalo.
Kad bi probali da mu odstrane tu tečnost koja radi samo dok je živ, šta bi od njega ostalo?
Uspeo je, preduhitrio stanje zaborava. Svi važni folderi su spašeni u njegovim beleškama šta je šta.
Ž. Ž.
Нема коментара:
Постави коментар