Kada sam stigao u luku, opsada je još trajala, ali je bilo pitanje vremena kada će slavni grad pasti u ruke Arabljana.
Sve bitke su bile izgubljene i jedino se ponos Egipta, kako-tako, držao još uvek. Ipak, uskoro je i to bilo završeno. Amr, vojskovođa i osvajač, ušao je svečano u grad. Nije bilo pljačke i nasilja, onaj ko je želeo mogao je slobodno da napusti luku. Moja malenkost, bez obzura na novonastalu situaciju - ne. Bar dok se ne završi započeto...
Ali, moji putevi su se, takođe, jedan za drugim, sve više zatvarali. Vrata koja su do juče bila otvorena, više nisu bila ni odškrinuta. Dosta mojih poznanika više nisu smeli da se viđaju sa mnom. Bio sam svestan da, ipak, još uvek, mogu da biram kojim brodom ću da napustim Aleksandriju. Sa druge strane, zavisno od sleda doigađaja, još nisam znao da li će me put odvesti u Konstantinopolj, Rim ili Kartaginu... Ili, čak, o tome sam sve više razmišljao, odlazak na mesto sa kog neće biti povratka.
Poziv, kome sam se, u isto vreme, podjednako nadao i pribojavao, ubrzo je usledio. Naime, Amr komandant Arabljana, poslao je po mene nekoliko vojnika, tražeći da odmah i bez odlaganja dođem u njegovu rezidenciju.
Lica vojnika, koji su poslati po mene da bi mi "osigurali bezbedan i siguran prolaz", bila su sve samo ne prijateljska. Zaokupljen mislima, uz vojničku pratnju, krenuo sam kod Amra.
Omanja povorka se kretala Aleksandtijom. U sredini te povorke sam bio ja...
Iznenada, dok smo se probijali kroz gradsku vrevu, usledio je napad. Napadači skrivenog i umotanog lica, njih više od dvadeset, napali su vojnike koji su me pratili i sprovodili. Ubrzo je, posle kraće borbe, sve bilo gotovo. Vojnici su bili onesposobljeni ili ubijeni.
Snažne ruke su me dohvatile i prosto nosile velikom brzinom kroz uske ulice ka morskoj luci. U njoj je bio usidren trgovački brod i videlo se da je spreman za polazak. Ruke koje su me najčvršće držale, popustile su stisak, predavši mi rukopis koji sam tako dugo tražio. Iznenađeno sam pogledao u, od tkanine, umotano lice. Dat mi je znak da ćutim i prosto sam uguran na palubu...
Za nekoliko minuta brod je isplovio. Iz daljine sam video gusti crni dim i vatru iz pravca biblioteke...
"Vatra se, kao zakasneli pakao, ne razlikujući nikoga, obrušila i po nevinim i po grešnim. Bila je to očekivana završnica nečega što je, ne tako davno, posvađalo Vaseljenu..."
P. S. Posle Sirije i Palestine na red je došao i Egipat, najbogatija provincija Istočnog carstva. Posle bitke kod Heliopolisa, vrata Aleksandrije su bila otvorena osvajaču. Aleksandrijska biblioteka je spaljena ubrzo, 643. godine. Naređenje da se tako postupi je stiglo od kalife Umara (Omara): „One ili su u suprotnosti sa Kuranom, što znači da su jeres, ili se slažu sa njim, što znači da su suvišne."
Rimljani (Romeji) su još jednom pokušali da se vrate u Egipat, uspevši zakratko da povrate Aleksandiju. Ipak, 646. godine su poraženi i Egipat je bio zauvek izgubljen.
"Knjiga je svet odgovora na čije značenje čak i celokupno ljudsko pamćenje deluje potpuno čedno i iznenađeno..."
(Tekst je plod mašte i fikcije) Z. M.
Нема коментара:
Постави коментар