Geniji? Naučnici? Umetnici? Majstori svog zanata? Vredni, kreativni? Duhovnici?…
Ili ljudi uspešni i umešni u sticanju bogatstva, kojim vladaju?
Dramska pauza. Odlično znamo zašto toliko razmišljamo.
Možda smo mi (lično) za one prve, ali je ogromna većina, u veku u kojem brojevi isključivo znače i sprovode teror (većine), i to sasvim iskreno, za kategoriju „uspešnih i umešnih u sticanju bogatstva …“ kojim vladaju.
Ako smo za prve, koliko ćemo javno biti za prve, a prećutati šta mislimo o „vladarima“? Svest o opasnosti mišljenja, posebno javno izrečenog, skraćuje jezike. Brzopotezni novi bogataši imaju jednostavan sistem: precrtaju pobunjenog čoveka. On gubi egzistenciju, dostojanstvo, samopouzdanje, njegova se vera menja. Kako ne postoji „odraz u ogledalu“, drugi isto i glasnomisleći, možda je, u stvari, pogrešio? Uspeši i umešni u sticanju bogatstva kojim vladaju ne daju drugu šansu. Sami su iskoristili prvu i ( možda) jedinu - najbolje znaju šta znači pomilovati. U njihovom rečniku, u njihovim glavama ne postoji reč praštati. Njihova su srca zatvorena za nevolje „gubitika“. Iz „igre prestola“ sistematski su, godinama, počišćeni svi iz jednog drugog životnog takmičenja; za više znanja, dobra, reda i poštenja.
U ovoj večitoj priči iznenađuje što je „pranje mozga“ i dekodiranje sa jednog sistema vrednosti na „novi“ (deja vu, večitio) – za kratko vreme - otišlo tako daleko. Posebno kod mlađih generacija.
Njegovo Visočanstvo, umešno i uspešno u bogaćenju nesumnjivo bi potuklo do nogu jednog Sokrata, Plotina, Aurelija, Njutna, Dekarta,Teslu, umetnike, stvaraoce i kreativce; ako su za njih uopšte i čuli, o njima ništa ne znaju. Servira im se samo pojam za opštu upućenost, bez ikakvog sadržaja.
Razgovori sa izdancima novih generacija, u „obradi“ iz pelena su zato samo logoroičnost, gomila ispraznih fraza, bez ikakvog smisla.
Kako im objasniti vrednosti kad su izloženi fisiji bezvrednosti?
Kako settings podesiti na restore?
Možda je sve moguće, pa i ova katarza, za koju se trenutno čini, da nema snage niti gurua, samo ako se ima cilj?
Problem cilja i njegovog prepoznavanja u gomili gluposti, dnevnosti i ispraznosti ključan je za opstanak sveta, koji se bezglavo survava u sopstveno uništenje.
Gde je tu Bog?
Teleološki princip?
Upravo u slobodi izbora.
Za Njegovo Visočanstvo, koji zna i ume da napravi novac i njima vlada beslovesnim ostatkom, ili za Sokrata, Njutna, Kartezijusa, Kopernika, Ciolkovskog...
Zato i samo zato Sokrat još uvek živi.
Visočanstva budu i prođu, “ iz praha su i u prah se vraćaju“. Ž. Ž.
Нема коментара:
Постави коментар