Koliko god pokušavali, nijedan praznik ne može prići Novoj godini. To je jednostavno tako. Nikad dovoljno ne odrastemo da steknemo imunitet da odolimo čarima najluđe noći, tom zovu ludosti i nasedanju na priče nekih bivših i omatorelih ljudi koji se hvale time što je nisu dočekali, i što su, kao da se ništa ne događa, uobičajeno umorni legli pre ponoći, preduhutrivši razočarenje.
I kad nismo u godinama da nam se mogu događati “susreti najveći na svetu”, sudbine, kako ih mladost zove, ne prestajemo da im se nadamo - ne bismo se iznenadili da nas upravo na dočeku neka neočekivana sreća snađe! Zato kao da smo posle ma kako blistavog i ludog dočeka pomalo razočarani…
Možda se i ne dogodi ništa, ali mi čekamo. Svaku novu godinu s istim detinjim nadama. I zato je lepa. I zato se i mi doteramo, Da budemo spremni za daj Bože.
I kad znamo da onaj koga smo voleli sigurno više neće doći, i da smo nepovratno izgubili drage i mile, i kad smo sigurni da se toliko toga neće ponoviti, ona stiže uvek, stiže svima, okićena lampionima naših nada, ukrasima naših želja, zvezdama naših treptaja.
A zbog svega toga, onaj dan sutradan, dan buđenja u ogromnom razočarenju što u stvari ništa nije ni novo ni drugačije, najradije bismo da prespavamo. Zagrejani od slavlja, ne odustajemo, sve se nadajući da se i tog 1.januara još nešto može promeniti.
Ko zna?
Vrteška
Нема коментара:
Постави коментар