Ono kad zanemiš od bola. Kad razara tuga. Kad se mithondrije srca razvezuju.
Ono kad samo ti čuješ jauk koji ne prestaje. Munkov „Vrisak“.
Ono kad čuješ Lenu Lovič u sebi kako vrišti i žmuri od sopstvenog glasa.
Ono kad izgubiš svaki pojam o vremenu.
Ono kad je sve kapsula u kojoj si sam. Kad„ do mene nema puta, za mene sve je belo, zima je“. Usred leta pahulje. Sneg u glavi.
Ono kad ne znaš kuda da se deneš. Kada u stvari nemaš kud. Vladimir Majakovski: „recite sestrama Ljudi i Olji, tvog brata nešto strašno boli, zapaljeni su mu srce i vene“. Ono kad, dakle, zaboravljene reči ožive. Svi pesnici teše. Svih voljenih razumeš boli. Ali si opet svoj i sam. Niti prilaziš, niti ti se može prići. Ostrujen. Opasan i po sebe i druge.
Ono kad, ljudi to prosto kažu, prolaziš kroz pakao, i ne pretpostavljajući šta je to. Hule, a da ne znaju. Ne dao Bog nikom pakao. No… Ljudi.
Ono kad ne znaš kud bi iz sopstvene kože. Kad puca svlak. Kad boli svetlo, boli mrak. Kad boli sve. Kad se raspadaš od neprebola.
Ono kad prihvataš.
Ono kad počinješ da se miriš da je tako.
Ono kad ne može ti olakšati baš niko. Kad zamišljaš dragih želje, ali su one preblagi lekovi za tešku bolest.
Ono kad ti se čini da ne možeš više, a opet ti svila budi prste i ne da ti da nepovratno usniš. Ono kad znaš da moraš ostati i budan i živ ,a hteo bi samo da te nema. Ono kad te ima samo kao bol.
Ono kad nema kraja.
Samo jutra i večeri kad se nižu bez datuma i smisla.
Kad postoji samo Heraklitova reka koja nas nosi i tek iznese na neku Itaku. Ž. Ž.
Нема коментара:
Постави коментар