Usput je tišina hujala strašno brideći. Čak su i ptice bežale pred zrnastim snegom koji se lepio za tornjeve dalekovoda u njivama. Lugovi su se bespomoćno stiskali pred zimom, kao da bi da se zaklone rukama od šiba oštrog ravničarskog vetra, karpatskog porekla po ljutini.
Povremeno su niz put iskrsavala jata stisnutih banatskih kuća. Unutra su se grejali starci, ložeći šporete i kusajući dijetalne čorbe. Povremeno bi poneko u gunju, sa nazuvenim obojcima istrčao po naramak drva i, gotovo glasno, zalupljivao ulaznim dverima. Mislim da me je iz jedne bele praznine spazio, iznenađen, crni vuk. Možda je čak bio i pas, ali vučjeg pogleda. Smetovi su nas nosili dalje.
Ispod mora beline koje se sasvim stopilo sa istovetno belim nebom verovatno je smrzla crnica sa zrnom u ustima, koje će klijati čim se sneg pretvori u vlagu, a sunce pozove napolje. Fazani čarobnih boja pretrčavaju iz bogatih, gladnih lovišta, iz kojih se slute oči zverova. Jelana i srne.
Smrzla se reka u širokom kanalu, dok smetovi zavejavaju ogradu nadvožnjaka.
I sve je biserno nestvarno i bajno, šljašteće u praznini zimske beline.
Samo je život zamro i kao da nigde nikoga nema. Dalekovode ljulja oštar vetar s Karpata, studen je ljuta.
Domova nema na vidiku. Jata popadalih ptica u snegu, kojima vatra ne može pomoći. Dimnjaci ne prljaju nebo. Sve je tako blješavo belo spojeno s nebom. Smet je zavejao granice između zemlje i neba.
Put se jedva nazire, sve su staze spojene u hodanje. Ž. Ž.
Нема коментара:
Постави коментар