30. 1. 2016.
29. 1. 2016.
U TIHOVANJU
Tugovati, tihovati, tajiti. Tuga, tišina, tajna. Najlepše reči jezika. Najdublja imena smisla.
Ako se samo rodiš negde da bi bio obeležen, ostatak života će ti biti tuga. Za svetom koji si ostavio, za zavičajem koji nisi do kraja ni upoznao, sem da si njime zapečaćen, obeležen. Ne pitamo se uzalud odakle smo.
26. 1. 2016.
25. 1. 2016.
24. 1. 2016.
23. 1. 2016.
21. 1. 2016.
20. 1. 2016.
18. 1. 2016.
15. 1. 2016.
14. 1. 2016.
13. 1. 2016.
12. 1. 2016.
AMIN, OMEN, AMON...
Ulazim u taj virtuelni prostor tako mali, manji od makovog zrna. Nišči.
Svestan sam gde sam, iako moj majušni um ne može da spozna svu grandioznost niti monumentalnost hrama u koji sam kročio.
Taj koji ga je izgradio od monumenata pred kojima se pada ničice nema biografiju. On je nešto kao Amin, Omen, Amon...
Svestan sam gde sam, iako moj majušni um ne može da spozna svu grandioznost niti monumentalnost hrama u koji sam kročio.
Taj koji ga je izgradio od monumenata pred kojima se pada ničice nema biografiju. On je nešto kao Amin, Omen, Amon...
11. 1. 2016.
9. 1. 2016.
7. 1. 2016.
5. 1. 2016.
NA SNEŽNOM OBLAKU
U vreme praznika, umesto posta i ispovesti, odnekud se pojave, živi da življi ne mogu biti, u sećanju neki dragi ljudi, koji se, nenadano, kada to raspoloženje prođe, neprimetno povuku.
Možda je to glas savesti, možda njihovi uznemireni duhovi koji ne žele u (nezasluženi) zaborav, možda sneg, smet, plavičasti sumrak ili belo svitanje.
Možda je to glas savesti, možda njihovi uznemireni duhovi koji ne žele u (nezasluženi) zaborav, možda sneg, smet, plavičasti sumrak ili belo svitanje.
4. 1. 2016.
3. 1. 2016.
Пријавите се на:
Постови (Atom)