Prijatelju, smutna vremena su nas pritisla, nikako da se umore i nikako da nas ostave...
A godine, uz sve naše nastojanje da ne bude tako, nepovratno prolaze.
I dani, čini se, kao da jedne te iste sate broje i sami iznenađeni i zbunjeni onim šta se dešava…
Na jednom mestu se stoji, na drugo mesto se pomišlja, dok se sasvim nešto treće sprema…
A zima sve jače i jače steže pa se i godišnja doba više najbolje ne prepoznaju, dok je knedla u grlu sve veća i teža…
Ništa nije hladnije i mučnije od te knedle. Sa njom se najlakše upozna poraz i nemoć…
Umorili smo se, posle svega, od prošlosti koja se stalno budi i buni, sadašnjosti koju su neki oteli i od budućnosti koja, izgleda, od otetog nastaje...
Šta god činili i radil, čini se, kao da nas uvek jedno te isto sapliće, ruši ili obara…
I dok smo, za sve to vreme, toliko toga pokušali da shvatimo i razumemo, ispostavilo se da smo upravo mi, i to do najsitnijeg detalja, potpuno shvaćeni, potpuno premereni i potpuno i sasvim izmereni...
Z. M.
Нема коментара:
Постави коментар