Nada...
Zavodljiva reč koja krije mnogo toga u sebi.
Epski ustanak Spartaka je primer velike i izneverene nade. Nada slobode pomnožena sa nekoliko desetina hiljada obespravljenih očajnika. Možda i nekoliko stotina hiljada. Ustanak je veoma jasno pokazao kako i kada se od plemenitog pokušaja dobijanja slobode i ljudskog dostojanstva stiže do mučnog poraza zbog izneverenosti prvobitnog cilja i prvobitne nade.
Retko ko je od pobunjenih robova bio dorastao čestitosti hrabrog Tračanina. Međutim, i sam Spartak, ne mogavši da se odupre pritisku besnih ustanika, a ne želeći da ih ostavi na cedilu, povinuje se nadi većine u koju nije verovao – uništenju Rima.
Svakako, za pobunjene robove, pored slobode i osvete, najvažniji cilj je bio pljačka. Tik uz to, takođe, zamena mesta položaja u društvu – bivši robovi postaće robovlasnici.
Sukob uverenja i nade koja više nije bila ista.
Ishod je poznat – tragični kraj ljudi koji su, makar na trenutak, osetili šta je sloboda.
Tako se plemenita ideja razvejala po antičkom vremenu i ostala upamćena po samo jednom čoveku dostojnog jedne nade zvane sloboda.
Za Spartaka je sloboda bila više od svake reči i više od svakog ideala. Spartak nije kao vođa, što je u istoriji čest slučaj, zloupotrebio nadu sledbenika. Upravo suprotno se desilo.
Zato je i završetak bio više nego epski i mitski – časni i hrabri Tračanin ostaće upamćen za sva vremena.
Spartakus
...Polje se praznilo. Rimljani su skupljali ubijene robove, noseći ih da naprave još jedno zgarište ili da ih razapnu. Preživele i zarobljene su, takođe, razapinjali, praveći tako zastrašujuću kolonu krstova ka Rimu.
Nepregledni red krstova, i sa jedne i sa druge strane puta, a na njima zarobljeni i nevažeći ljudi.
Bio je to trijumf slave i pobede Marka Licinija Krasa.
Međutim, nije bilo najtraženijeg – Spartakusa. Njegovo telo, naime, nije pronađeno.
Kako je to moguće? Sve je bilo okruženo, svi prolazi pokriveni a hrabrog i odvažnog Tračanina nigde nije bilo. Kras, zarobivši toliku masu robova, koliko god je uživao u njihovom kažnjavanju, nije bio srećan. On, najbogatiji i najbeskrupulozniji Rimljanin, bio je razočaran. Spartakus je, naime vredeo mnogo više nego svi preživeli ili pobijeni borci protiv nesnosnog života. On se, drsko i hrabro, postavši rob oslobođenik, usudio da pljune na slobodu koju su mu poklonili nadobudni i prepuni sebe Rimljani...
Put krstova, na smrt osudjenih, u mukama i strašnom bolu, osvetljavao je put pobednicima. Visoko Krasova podignuta brada, ipak, koliko god bila pobednička, nije odavala ni najmanji znak zadovoljstva.
Nije bilo najtraženijeg, istog onog, koji mu se, dok je bio slobodan, u lice podsmevao svojom pameću, lepotom i odvažnošću...
Bila je to strašna slika čovekoubistva. Hiljade krstova prosto se klatilo i povijalo pod patnjama raspetih robova.
Pobedničke legije su, nasuprot tome, usiljenim korakom hitale ka trijumfu, kada će Marko Kras, napokon, trijumfalno ući u Večni grad…
Koraci, zveket rimskog oružja, zastave, sve se vijori i slavi.
Medjutim, bez obzira na sve to, gde je Spartakus?
Kako je pobegao i da li je, uopšte, pobegao? Ako jeste, gde je to nestao? Možda je, ipak, mrtav? Potere su nastavljene...
Očaj Rimljana, zbog nepronađenog komandanta "nevažećih", takođe...
"Zagrli moju tugu i odvoj je od mene…“
Jednog iznemoglog starca, odbeglog roba, doveli su pred Marka Licinija Krasa. Dobijena je informacija, ne zna se kako, da je on poslednji video vođu robova i gladijatora – Spartakusa. Prezrivo pitanje bilo je upućeno nižem od najnižeg, a odgovor starog roba bila je jedna jedina reč – SVE.
Sve i svuda bio je Spartakus...
Iznemogli rob je pokazao na sve četiri strane sveta a Kras je zgađeno pokazao na još jedan krst i novo mesto pored puta...
Za nekoliko minuta, sve je bilo gotovo. Raspeti čovek ni glasa nije pustio...
Legionarski koraci su i dalje tutnjali...
Zvuk oružja je bio još snažniji a zastave su bile još svečanije uperene ka nebu - ka nepobedivom Rimu...
Nepregledni i u savršenom redu poređani krstevi su ih ćutke pratili...
Da li postoji trenutak susreta ubice i raspetih? Da li bi pobednici doživeli istu sudbinu da su, kojim čudom, bili na mestu poraženih?
Pravog odgovora, na žalost, još uvek nema..
Poslednji raspeti, stari i iznemogli rob, umirući je pogledao u nebo. Glava mu je klonula a krst na kome je bio, prestao je da se njiše od silnih legionarskih koraka. Sam je sklopio oči…
P. S. Spartakovo telo nikada nije pronađeno, bez obzira što je kod nekih istoričara opisana njegova smrt. Da se, ipak, pretpostaviti da bi Rimljani vođu robova prvog razapeli na krst da su pronašli njegovo telo. U svakom slučaju, i ova neobičnost dodatno je doprinela oreolu epske tajanstvenosti vezane za legendarnog Tračanina. Z. M.
Нема коментара:
Постави коментар