Ulazim u taj virtuelni prostor tako mali, manji od makovog zrna. Nišči.
Svestan sam gde sam, iako moj majušni um ne može da spozna svu grandioznost niti monumentalnost hrama u koji sam kročio.
Taj koji ga je izgradio od monumenata pred kojima se pada ničice nema biografiju. On je nešto kao Amin, Omen, Amon...
Tako, uostalom i kaže, na toliko različitih svetskih jezika, mrtvih, kao i živih. I nekako sama ta činjenica da o njemu treba suditi samo na osnovu vidljivog - koje je blistavo i velelepno - no, isto tako znam, da može biti i prelest - najblaže zbunjuje. Jednog prvaka, početnika, ubogog pionira poput mene.
Jer, ja sam, da vam pravo kažem, zadivljen i ushićen, možda najviše sopstvenom nemogućnošću da ovo i sa čim sravnim, uporedim, nestaju mi reči i ja ga ne umem ni opisati. Dakle, izgbuljen sam u nečemu u šta sam ušao sa nadom.
Ali je više ne pratim i ne poznajem, ona se, jednostavno, izgubila u svetlosti, zlatu, mramoru, biseru, koji za mene postaje samo šljašteći materijal, kojem ne znam vrednost, kompoziciju, pa ni tu kroz vekove veličanu lepotu.
Dakle, ja o domaćinu ovog doma (sveta) ne znam ništa. Ni ko je, ni odakle je, čak ni to da li je čovek ili, možda, božanstvo. On mi, i ako me slučajno dočeka ili iznenadi, o sebi neće ništa reći. Ostavio je ovu vidljivost, pa kako se u njoj snađem.
Sve te kupole, niše, odaje, kovčežići, sem što me zaslepljuju, meni ništa ne znače. Ne znam iz kojeg su doba, ne dešifrujem vanserisjki smisao urezan u njima, ne znam zašto su ukrašeni nepropadljivim materijalom "na koji ni rđa ne prijanja". Da sam ja On bilo bi mnogo jednostavnije - od drveta i kamena, svedeno i grubo, ali sa jasnom namenom. Putir putir, krčag krčag, činija činija, a kovčežić - kovčežić. Šta da kažem, osim da mali i jadan skrnavim ovo mesto koje čuva u najmanju ruku polubog - o kojem ništa ne znam.
Piše knjige koje sam pokušao da razumem - prijatelji su me posavetovali da ih se okanem, jer su me skupo koštale. Sagradio je moždani lavirint u kojem sam se u svakom dosadašnjem pokušaju gubio i, valjda, spasavao buđenjem.
Ali ostao je taj neki magnetizam kojim me ovo mesto tako neodoljivo privlači da svaki put kad mu priđem zađem dublje u prostor i uteknem sluđeniji. Uvek mi treba više pauze pre novog pokušaja. Ali, kako stvari stoje, vraćaću mu se uvek.
Zašto sam se ja tako zalepio za ovaj velelepni zlatni monumentalni hram usred pustinje, tražeći Amona?
Bog će ga znati.
Bos sam, u ritama, mali i da me ko vidi namah bi me proglasio sumašedšim, s ogromnim pravom, pa ipak, ne mogu da odolim.
Tu sam, kao senka svetlosti, bežim od sunca i upinjem se da otkrijem nešto što je On stvorio. U čemu je, makar ga i uzurpirao. Možda mu ja uspešno umičem, možda on mene vidi, možda je meni, da bih živeo samo potrebna tajna. A ovo mesto i njegov domaćin su njen dom i njen čuvar, posednik, tvorac?
Niti dokučujem, niti imam čime i živim u ovoj velikoj igri skrivanja - u senci Tajne. Koja, možda, i ne postoji, koju nikada neću spoznati, koja mi se neće otkriti. A živ sam jedino nadomak.
Ž. Ž.
Taj koji ga je izgradio od monumenata pred kojima se pada ničice nema biografiju. On je nešto kao Amin, Omen, Amon...
Tako, uostalom i kaže, na toliko različitih svetskih jezika, mrtvih, kao i živih. I nekako sama ta činjenica da o njemu treba suditi samo na osnovu vidljivog - koje je blistavo i velelepno - no, isto tako znam, da može biti i prelest - najblaže zbunjuje. Jednog prvaka, početnika, ubogog pionira poput mene.
Jer, ja sam, da vam pravo kažem, zadivljen i ushićen, možda najviše sopstvenom nemogućnošću da ovo i sa čim sravnim, uporedim, nestaju mi reči i ja ga ne umem ni opisati. Dakle, izgbuljen sam u nečemu u šta sam ušao sa nadom.
Ali je više ne pratim i ne poznajem, ona se, jednostavno, izgubila u svetlosti, zlatu, mramoru, biseru, koji za mene postaje samo šljašteći materijal, kojem ne znam vrednost, kompoziciju, pa ni tu kroz vekove veličanu lepotu.
Sve te kupole, niše, odaje, kovčežići, sem što me zaslepljuju, meni ništa ne znače. Ne znam iz kojeg su doba, ne dešifrujem vanserisjki smisao urezan u njima, ne znam zašto su ukrašeni nepropadljivim materijalom "na koji ni rđa ne prijanja". Da sam ja On bilo bi mnogo jednostavnije - od drveta i kamena, svedeno i grubo, ali sa jasnom namenom. Putir putir, krčag krčag, činija činija, a kovčežić - kovčežić. Šta da kažem, osim da mali i jadan skrnavim ovo mesto koje čuva u najmanju ruku polubog - o kojem ništa ne znam.
Piše knjige koje sam pokušao da razumem - prijatelji su me posavetovali da ih se okanem, jer su me skupo koštale. Sagradio je moždani lavirint u kojem sam se u svakom dosadašnjem pokušaju gubio i, valjda, spasavao buđenjem.
Ali ostao je taj neki magnetizam kojim me ovo mesto tako neodoljivo privlači da svaki put kad mu priđem zađem dublje u prostor i uteknem sluđeniji. Uvek mi treba više pauze pre novog pokušaja. Ali, kako stvari stoje, vraćaću mu se uvek.
Zašto sam se ja tako zalepio za ovaj velelepni zlatni monumentalni hram usred pustinje, tražeći Amona?
Bog će ga znati.
Bos sam, u ritama, mali i da me ko vidi namah bi me proglasio sumašedšim, s ogromnim pravom, pa ipak, ne mogu da odolim.
Niti dokučujem, niti imam čime i živim u ovoj velikoj igri skrivanja - u senci Tajne. Koja, možda, i ne postoji, koju nikada neću spoznati, koja mi se neće otkriti. A živ sam jedino nadomak.
Ž. Ž.
A!M!N! Osnova leži u značenju glasova a ne tiče se jedne osobe ali da tiče se jednog Bića.
ОдговориИзбриши