U zavejanu sibirsku noć, na jednoj od postaja brzog voza, u vagon sa jednim jedinim putnikom ušla je prelepa devojka.
Putnik je nazvao dobro veče i pokazao na slobodna sedišta u praznom kupeu.
Nehotice bi pogledom okrznuo rasnu plavušu, koja se polako raskravljivala u zagrejanom vozu.
Mislio je na njenu neverovatnu lepotu i samo na jedno: da mi je provesti noć sa njom.
Izbegavao je njen pogled.
U polumraku, čkiljio je u prozor.
„Znam da bi nam bilo lepo. I ja bih to volela“- čuo je devojčin glas.
„Kako znaš šta mislim?“- osmelio se da je zapita.
„Znam“- odgovorila je kratko.
Opet su utonuli u jednolično kloparanje voza i ćutanje.
Neobično mu je prijalo njeno prisustvo, ali se uplašio da ona zaista čita svaku njegovu misao. Zato je ćutao.
Ovoga puta, devojka je prekinula tišinu: „Znam da imaš dvoje dece“.
Bio je zaprepašćen.
„Bilo bi mi lepo s tobom. Ali, ja sam ovde poslom. Posao me čeka“.
Nije progovarao. Srce mu je u naletima, kao okean obalu, zapljuskivao talas po talas iznenadne ljubavi, daleko negde u nedođiji Urala.
Tekla je noć.
„Dokle putuješ?“- pitao je, ustrašen što će devojka prema kojoj je osetio nešto što još nije otići.
„Ne znam. Dokle stignem“-odgovorila je ona, gledajući ga netremice u oči.
Ona vidi sve što se događa u meni, uspaničio se čovek preko puta.
Devojka ga je ćutke gledala.
Kad je počela da se sprema za silazak na sledećoj stanci, tiho je zamolio da je isprati.
„Zašto da ne. Strašno mi je žao što ne možemo da ostvarimo svoje želje, ali mene jednostavno čeka posao“- rekla mu je, dok se spuštala stepenicama u dubok sneg.
„Kakav je to posao?“- nije odoleo da je ne upita.
„Ja komandujem dalekim podmornicama Severnog mora“- odgovorila mu je i nestala u belini.
Čovek je duboko zamišljen nastavio svoje putovanje.
Kada je kročio u pregrejanu seosku izbu, toplo ga je zagrlila majka njegove dece, koja su, rumena i zajapurena od detinjeg sna, ležala u krevetićima. Pogled iza zagrljaja nehotice mu je skliznuo na niski omanji prozor, kao u podmornici. Učinilo mu se da je zamakla prilika duge plave kose, da ga je prikovao njen pogled koji čita njegove misli i njegovu dušu.
Ko zna, možda je i bila ona. Ž. Ž.
Nehotice bi pogledom okrznuo rasnu plavušu, koja se polako raskravljivala u zagrejanom vozu.
Mislio je na njenu neverovatnu lepotu i samo na jedno: da mi je provesti noć sa njom.
Izbegavao je njen pogled.
U polumraku, čkiljio je u prozor.
„Znam da bi nam bilo lepo. I ja bih to volela“- čuo je devojčin glas.
„Kako znaš šta mislim?“- osmelio se da je zapita.
„Znam“- odgovorila je kratko.
Opet su utonuli u jednolično kloparanje voza i ćutanje.
Ovoga puta, devojka je prekinula tišinu: „Znam da imaš dvoje dece“.
Bio je zaprepašćen.
„Bilo bi mi lepo s tobom. Ali, ja sam ovde poslom. Posao me čeka“.
Nije progovarao. Srce mu je u naletima, kao okean obalu, zapljuskivao talas po talas iznenadne ljubavi, daleko negde u nedođiji Urala.
Tekla je noć.
„Ne znam. Dokle stignem“-odgovorila je ona, gledajući ga netremice u oči.
Ona vidi sve što se događa u meni, uspaničio se čovek preko puta.
Devojka ga je ćutke gledala.
Kad je počela da se sprema za silazak na sledećoj stanci, tiho je zamolio da je isprati.
„Zašto da ne. Strašno mi je žao što ne možemo da ostvarimo svoje želje, ali mene jednostavno čeka posao“- rekla mu je, dok se spuštala stepenicama u dubok sneg.
„Kakav je to posao?“- nije odoleo da je ne upita.
Čovek je duboko zamišljen nastavio svoje putovanje.
Kada je kročio u pregrejanu seosku izbu, toplo ga je zagrlila majka njegove dece, koja su, rumena i zajapurena od detinjeg sna, ležala u krevetićima. Pogled iza zagrljaja nehotice mu je skliznuo na niski omanji prozor, kao u podmornici. Učinilo mu se da je zamakla prilika duge plave kose, da ga je prikovao njen pogled koji čita njegove misli i njegovu dušu.
Ko zna, možda je i bila ona. Ž. Ž.
Нема коментара:
Постави коментар