U njoj nema prozora i nema vrata. Nema ni potrebe, jer tako i dolikuje nepreglednom…
Prsti i lupkanje po nečemu što je uvek postojalo...
Prvo jedan, pa drugi prst i tako od kada znam za sebe.
Brojanje se uvek završava da bi se ponovo brojalo. Jedan, dva, jedan, dva…
Od kada sam „otvorio“ oči znam za ovo mesto.
Ni sam ne znam kakvo mi je lice, oči, usne...
Jedan prst, drugi prst…
Ovde su svi svetovi nastanjeni, svi životi i sve sudbine.
Prostorija koja nema svoj početak, niti svoj završetak...
Nema ni zemlje, jer je sve zemlja...
Upravo onako kako i pripada nepreglednom...
Prvo jedan, pa onda drugi prst...
i tako otkada znam za sebe...
Na ovom mestu su i radost i sreća i tuga i bol…
Ja, moji prsti, knjige, muzika, slike i bezgranični vidik koji mi prati pogled… Z. M.
Нема коментара:
Постави коментар