SVET BEZ PRAVA NA GREŠKU

Svet bez prava na grešku? 
Ili se od početka radi o fundamentalnoj grešci...

Potrebno je da, za početak, detaljno proučimo štampu iz devetnaestog veka. To je, da se podsetimo, vek slobode i liberalizma – vek nade, u ime bolje sutrašnjice...

Posebno je važno obratiti pažnju na pionirske zahvate ljudi koji su podigli tadašnji svet: Karnegi, Morgan… 
Kod njih ćemo videti na koji način je preduzetnost ovladala srcima ljudi čiji je cilj bio isključivo progres. 
Do tančina ćemo saznati kako su se gradile karijere i životi u ime napretka čovečanstva. Shvatićemo, samim tim, da je pohlepa potpuno nezasluženo dobila negativno mesto u istoriji. Pre bi moglo da se kaže da ničega na ovome svetu ne bi bilo da nije nje. 

Videćemo da je, ponekad, bilo delotvorno  žrtvovati tuđu, navodnu, sreću, u odnosu na neprocenjivi napredak koji je usledio. Kada sve budemo najbolje razumeli, uvidećemo da se radilo o jedinstvenoj misiji, čiji je jedini cilj bio da čovečanstvo ide napred…

Svet je, sa druge strane, oduvek bio prepun bolećivih humanista koji su u ime, navodne, dobrote i milosrđa zaustavljali ili kočili progres satkan od stalnih i sve bržih promena - pravih merilaca čovekovih potreba. 
Ne treba posebno podsećati da je svaki metar pruge, puta, cigle od fabrike, koraka u nauci, vredeo više od bilo kog života ili patnje. 
Šta je život ili patnja kada je u pitanju dobrobit svih nas?  
Finale tog veličanstvenog i velikog doba, prepoznajemo sada na svakom koraku.

 
Odahnućemo kada se osvrnemo i shvatimo da su sadašnji humanisti jedna, na sreću, zaboravljena grupa ljudi, podložna potkupljivosti i mizerno sitnom bogaćenju. 
Svojstveno tome, razumećemo bolje ovaj naš svet koji pruža jednake šanse za sve vredne, sposobne i probojne. 
Prihvatićemo, kao istinsku zakonitost, u ime napretka, da je naša dužnost da uvek budemo u "pokretu", jer progres ne trpi slabe, kolebljive i, posebno, emotivne ljude. 
Znaćemo, isto tako, da je potpuno primereno koristiti sva moguća, dozvoljena i nedozvoljena, sredstva jer, ukoliko se tako ne postupi, drugi će to učiniti umesto nas a tada, koliko god, možda, mislili suprotno, bićemo svrstani u slabe i nesposobne. Potpuno zasluženo i s pravom...

 
Pošto je u pitanju dvadeset prvi vek, stoleće slobode bez ograničenja, mi treba da se pripremimo da, još bolje i odlučnije, slobodu potpuno prilagodimo sebi - jedinim nosiocima progresa i vizije budućnosti. 
Ne treba da se bojimo da će nam neko prigovoriti da smo beskrulupozni ili bahati. To nipošto. Uvek treba da imamo na umu da su naši najjači odgovori odavno poznati - nasuprot lažnim kritikama i bolećivostima. 
Da podsetimo, emotivnih slabića više nema, jer takve vreme odavno ne trpi. Svet koji se stvara je svet bez prava na grešku i svet bez slobodnog vremena… 
Šta je, uostalom, slobodno vreme u poređenju sa vizijom? 

 
Dok budemo krčili put kroz svet bez nepotrebnih emocija,  povremeno će nam se prikazivati slika dvanaestogodišnjaka koji gura kolica prepunu uglja – slika koja je obeležila devetnaesti vek. 
To će biti, možda, naš najveći ispit. Ne smemo dozvoliti da nas tako nešto pokoleba...

P. S. Tekst je pokušaj da se pogled na svet predstavi iz drugačijeg ugla. Ugla iz kog se ne prepoznaje cena,  nedoumica i preispitivanje, bez obzira na posledice ili žrtve, na putu ka cilju. Samim tim, ne odražavaju stav autora u odnosu na iznete poglede. Naprotiv.


Z. M.