Možda je to glas savesti, možda njihovi uznemireni duhovi koji ne žele u (nezasluženi) zaborav, možda sneg, smet, plavičasti sumrak ili belo svitanje.
Dobri duh ih prozove u sećanje.
I ne hodam po podu, već na snežnom oblaku.
To je vreme za Než.
Zaboravljena i retka prilika vraća se u sećanje. Umotana u svoju ogromnu vunenu maramu s resama, koje kriju njeno bledo lice izgubljeno u netragom nestalom vremenu, koje će se sastaviti svakako na nebu.
Novine nisu htele da prime čitulju Knezu Miškinu. Knez Miškin je uznemirio oglasno odeljenje. Poslednja odluka bila je - ne može.
A sve što je ostalo od poslednjeg sećanja bio je upravo on - Knez Miškin, koji je hodao zemljom i za kojim su opustele ulice moga grada. Posebno kad padne sneg i jedan mali Eskim ostane na njima, bez tople ruke.
Što se oglasnog tiče hoće li se jedan zautali Eskimčić smrznuti, što će studen dograbiti i njegovo malo, drhtavo srce?
I tako, gde drugi vide pokojeg antikvarnog Sneška, iza njihovih prilika kriju se siluete dragih, jedine figure u belini snega.
Minu, da upozore da još postoje kao utvare jednog sećanja koje je bilo život nekada. Da pokažu na čekanje. Da je samo čekanje večno. Koliko je stvarnost nestvarna. Koliko je korak bešuman. I koliko je sneg večnost.
Za dve ruke koje su ostale bez druga, tu su nemi, istrajni, praznični čekači u snegu. Verni pratioci. Na zemlji i na nebu.
Dve najsjajnije zvezde padalice na noćnom nebu.
Ovo i nije život. Ovo se pretvorilo u san o životu, jedno trajanje ograničenog, dosuđenog vremena do večnosti u kojoj su najistrajniji, najodaniji čekači.
U njima nema osude, oni su samo čekanje. Kad tad.
Oni znaju što mi ne znamo, čemu umičemo. Oni su stvarnost ispredanih iluzija.
I mi to znamo. Samo smo mi ovde, a oni negde tamo, u belini, u modroj dubini beskraja.
Zato spokojno u praznike. Osmeh posvećen njima je dovoljan.
Ž. Ž.
Нема коментара:
Постави коментар