Tugovati, tihovati, tajiti. Tuga, tišina, tajna. Najlepše reči jezika. Najdublja imena smisla.
Ako se samo rodiš negde da bi bio obeležen, ostatak života će ti biti tuga. Za svetom koji si ostavio, za zavičajem koji nisi do kraja ni upoznao, sem da si njime zapečaćen, obeležen. Ne pitamo se uzalud odakle smo.
Tišina je muk u kakav zavija tuga. Tišina je nemost od tuge. Tolika da nema reči, niti glasa. Tišina je potvrda i dokaz tuge. Tolike i takve da je neizreciva. I sve je to zajedno tajna, promisao. Da nije, ne bi imala nikakvog smisla, niti bi ostavljala traga.
"Ne, nisam pre rođenja znao ni za jednu tugu.
Tuđom je rukom sve to po meni razasuto…"
Upravo tako kako je rođeni pesnik osećao; neko je posadio seme i tuga je nikla kao vreža, koja se nikakvim smehom ne može uništiti. Kao čokot koji daje, neuiništiv, ma koliko ga brali... Tako se grana i obnavlja ta žilava vreža, koja je tako čvrsto zagrlila dušu da joj je ostalo samo tihovanje. Sve se to događa, kao i sve veliko, istinsko i pravo, bez reči - u tihovanju.
I to je tajna tuge.
Ona nosi senku lutalica, nomada, skita, obeleženih, nepotpunih, koji drugde moraju naći i započeti u nekom od kolena svoj početak.
Sasvim maglovito i neizvesno kada i gde, ali sigurno jednom. Negde. Ž. Ž.
Нема коментара:
Постави коментар