Uoči trećeg...
Valjda zato nije stigao da otkuca sve svoje sate...
Zastao je i zaspao...
Kao čovek...
Zaboravio se, negde zanoćio, zalutao, ko zna...
Možda je stvarno otišao nekuda...
Ljudi...
Da li i oni zanoće na nekom mestu, zalutaju ili samo jednostavno odu?
Da li za sobom ostave neki susret, pogled, igru, stisak ruke, zagrljaj, poljubac, reč...
Postoji li neki razgovor, kada sve prođe, između odlazećih dana i odlazećih ljudi...
I koliko sve to traje...
Zora, smiraj, zora...
Dani, ljudi...
Ima li razlike?
Bio je drugi dan...
Uoči trećeg...
Taman kada se naslonio na prošli...
Ostavio prazninu...
Kao čovek... Z. M.
Zaboravom prekriven je smeh tužnog harlekina,
kada svoje odelo na hrpu baca i otvorenog srca, bez odmora, u tišinu mora.
Sam on, tada, otvara neka svoja vrata, da pronađe svog brata po smehu i šarenilu i oslobodi se svojih vratolomija šaputavih koraka...
I tako... Sve do nekih novih cirkuskih šatri...
Da se, ponovo, vrati do koraka svojih svelih i aplauza mu zaboravljenih.
I da mu zvona zazvone među jatima mnogobrojnim, od urlika što svilenu zavesu zatresu.
Godine mu tada tuku mrežu uzdrhtalih bora,
dok se on, tužan, i dalje smejati mora. ("Zaboravljeni harlekin" - Žaklina Obradović)
Нема коментара:
Постави коментар