“O be (dobro)…“ na iskvarenom bearnsko-latinskom mlađi Anri je potvrdno odgovorio ne znajući ni sam koliko će biti u pravu…
Anri je od početka bio trn u oku kraljice Katarine Mediči koja je sve činila da ga sputa – koristila je usluge mnogobrojnih poznavalaca raznih „veština“, između ostalih i samog Nostradamusa koji joj je, svojevremeno, „skrenuo“ pažnju na darovitog navarskog princa. Isto tako, bio je opsesija braće Giz, pravih vođa katoličke lige, miljenicima samog pape i jezuitskog reda. Popriličan broj neprijatelja, ispostavilo se, pratio je kroz čitav život navarskog gorštaka poznatog po vedrom karakteru…
Anri je živeo u nemirno vreme. Ratovi hugenota ( protestanti) i katolika bili su sve krvaviji. Borba se vodila na bojnom polju, takođe, i uz „miris“ najvećih zavera. Osmesi, koji su se, u trenucima lažnog mira, između zaraćenih strana razmenjivali, bili su. naime, osmesi smrti.
Posle pokolja u vartolomejskoj noći, u čitavoj Francuskoj pobijeno je na desetine hiljada hugenota. Sam Anri, kao istaknuti predstavnik hugenota, jedva je izbegao smrt („Misa, smrt ili Bastilja?!“). Posle bekstva iz „dobrovoljnog“ ropstva u Luvru, Anri je prihvatio bačenu rukavicu i spremno poveo hugenote u borbu sa katoličkom ligom. U tim ratnim vremenima videlo se da postoje tri strane nepomirljivih neprijatelja. Na jednoj strani je bio kralj Anri III od Valoa, na drugoj vojvoda Anri od Giza („Kralj Pariza“), a na trećoj Anri od Navare, kao vođa hugenota.
Poznati rat „tri Anrija“, koji je vođen, na momente, žestoko i uz izuzetnu brutalnost, nije, međutim, doneo nikakvo razrešenje. Katarina Mediči, kraljica majka, videvši da je popularnost „Kralja Pariza“ nemerljivo veća od popularnosti njenog sina, činila je sve da pomogne svom mezimcu kome je bio ugrožen presto. Sa druge strane, i sam Anri od Navare je smatrao vojvodu od Giza za najopasnijeg protivnika i činio je pokušaje da stupi u savez sa kraljem iz kuće Valoa. Razlika u veri je, ipak, to onemogućavala. Katarina, već stara, pada od bolesti u krevet, sa strepnjom da je njenom omiljenom Anriju „odzvonilo“. Ipak, koliko god kralj bio neodlučan u mnogim stvarima, nešto je nasledio od majke – sposobnost kovanja zavere. „Kralj Pariza“ je, naime, po njegovom naređenju, ubijen (decembar 1588). Činilo se da je tim činom presto sačuvan. Teško bolesna Katarina, čuvši tu vest, rekla je svome sinu čuvene rečenice:“ Sine moj, dobro si skrojio. Sada treba valjano zašiti…“. Ubrzo je umrla (1589). Time je nestalo velikog zaštitnika francuskog kralja…
Anri III, kralj Francuske, koga niko više nije uvažavao, ubrzo biva ubijen od, navodnog, katoličkog fanatika. Time je Anri Burbon od Navare postao jedini legitimni naslednik prestola. Počela je ogorčena borba između punopravnog naslednika i gnevnih katolika. Anri opseda Pariz, bacajući vekne hleba u opsednutu prestonicu. Tim činom je hteo opsednutima da pokaže svu uzaludnost daljeg otpora. Ipak, katolički Pariz, koji je bio poznat po izuzetnom verskom fanatizmu, nije želeo da se preda. Anriju je čak bila ucenjena glava od mnogih i postojala je opasnost da bude ubijen u atentatu. Pragmatičan, kakav je bio, sa ciljem da napokon prekine krvoproliće, prelazi u katoličku veru (1593), čime je ispunio najvažniji uslov katoličke strane da mu se prizna pravo na presto. Tako je, posle žestokih borbi od nekoliko decenija, na presto Francuske stupio Anri od Navare.
U roku od nekoliko godina donosi zakone koji su imali za cilj da smire situaciju u kraljevstvu. Najpoznatiji je edikt iz 1598. godine (Nantski edikt) o toleranciji kojim je svima garantovana sloboda veroispovesti i kada su prekinuti ratni sukobi u zemlji. Ipak, paralelno sa svim dešavanjima, jedna strana je bila uvek nezadovoljna – katolička. Katolici su smatrali da su hugenoti dobili suviše slobode. Anri je znao da reč „suviše“ znači da hugenoti treba da izgube sve. Takođe mu je zamerano da se okružio hugenotskim plemstvom i prvacima. Kralj je bio svestan da je opasnost velika i da mu preti opasnost sa kojom će morati da vlada do kraja svog života…
Najopasniji je bio pokušaj ubistva 1594. godine, kada je to umalo uspelo Žanu Šatelu. Anri je jedva preživeo atentat – bio je teško ranjen. Atentator je ubrzo osuđen na smrt i raščerečen. Pozadina atentata, ipak, nije otkrivena… Činilo se da je, ipak, bez obzira na svu netrpeljivost koja je među verskim konfesijama vladala, Francuska krenula drugačijim putem.
Žan Fransoa Ravajak, katolički fanatik, koji je smatrao da mu se sam anđeo obraća, posle nekoliko pokušaja da priđe kralju i uz glasno hvaljenje da će ga kao jeretika i sotonu ubiti, uspeva u svom naumu 14. maja 1610. godine. Iskoristio je trenutak, kada se kraljeva kočija zaustavila, skočivši na točak i sa nekoliko uboda nožem smrtno je ranio Anrija IV. Atentator Ravajak, što je zanimljivo, nije iskoristio momenat za bekstvo, već je mirno sačekao da ga uhapse. Sumnjalo se da je po sredi zavera, međutim, Ravajak, ni pod najvećim mukama, nije priznao ništa. Ukoliko je i bilo nalogodavca, on nije bio otkriven. Moguće da je „nevidliva ruka“ sve nadgledala i čekala ishod a da sam ubica to i nije znao. S obzirom na mentalno Ravajakovo stanje, nije ni malo isključeno da ga je neko iz pozadine usmeravao. Inače, Ravajak je osuđen na smrt i raščerečen. Odbio je da se pokaje za ubistvo koje je počinio…
Sve u svemu, Anri IV, čiji je nadimak bio „dobri kralj“, završio je život na najbrutalniji način. Vredi se podsetiti Anrija Giza i kralja Anrija III od Valoa koji su, kao i Anri IV, stradali od noža. Tako je, na istovetan način okončan sukob „tri Anrija" - nasilnom smrću.
Posle skoro dve decenije od Anrijeve smrti, hugenotima je ukinuto pravo na slobodu veroispovesti (rat za La Rošel)… Z. M.
Нема коментара:
Постави коментар