Kada su Arabljani osvojili Španiju (711-718) pobedivši Vizigote, ništa im nije stajalo na putu ka Franačkoj kraljevini (današnjoj Francuskoj). Upadi preko Pirineja bili su sve češći, drskiji i uspešniji. Inače, na Zapadu, jedina prava sila, koja je mogla da se suprostavi Arabljanima, bila je upravo Franačka kraljevina.
Arabljanska konjica je, inače, lako izlazila na kraj sa bilo kojom pešadijom kada im se nađe na putu. Bitke su, po običaju, trajale veoma kratko i završavale su se bezglavim bežanjem uz ogromne gubitke i žrtve…
Posle ubedljivih pobeda, na teritoriji su ostajale njihove pljačkaške grupe koje su lokalno stanovništvo držale u stalnom strahu.To je bio pouzdan znak da se priprema trajno osvajanje teritorije…
Ipak, franački majordom Karlo Martel, uvidevši na vreme da je njegova država sledeća na redu, strpljivo priprema vojsku za odbranu. Punih deset godina Karlo je uvežbavao novu taktiku, učeći je, delom, od samih Arabljana. Uskoro će se pokazati da li će imati uspeha ili ne. Bila je 732 godina…
Pobedivši, u međuvremenu, Akvitaniju, Arabljani sa velikom vojskom upadaju u južnu Franačku, preteći da je za veoma kratko vreme pokore. Nameravali su, naime, da osvoje važno uporište Tur. Karlo, ne obazirući se na neke savete da se „oči u oči“ sudari sa neprijateljem, odlučuje da ih napadne po svojim pravilima.
Njegova vojska od nekoliko desetina hiljada ratnika najčešće je koristila noć za kretanje i izbegavala je stare rimske drumove da bi što duže ostala neotkrivena. Na kraju, potpuno neočekivano, sačekala je arabljansku vojsku ispred zidina grada Tura.
Arabljani su bili iznenađeni kada su ugledali veliku vojsku pred sobom. Očekivali su potpuno drugačiji razvoj situacije.
Karlo Martel je postavio vojsku u formaciji falange, uz to, odabravši izdignut teren kako bi taktički već od početka ovladao situacijom…
Punih šest dana vojske su se odmeravale. Komandant Arabljana Abdul Rahman je bio nezadovoljan taktičkim preimućstvom protivnika i čekao je da Franci prvi napadnu, verujući da je to najbolji i najkraći put do pobede. Sa druge strane, Karlu to nije bilo nikako na umu, već je dobro stablima utvrdio svoje položaje, kako bi što bolje dočekao udar neprijateljske konjice. Tu igru strpljivosti na kraju dobija Karlo Martel, jer Abdul Rahman konačno sedmog dana odlučuje da napadne (10-X- 732.).
Napadi arabljanske konjice na franačku pešadiju su se ređali jedan za drugim. Bez obzira što se radilo o neoklopljenoj pešadiji, zahvaljujući izvrsnom položaju, taktici, hrabrosti i obučenosti, Franci uspevaju da izdrže žestoke napade opasnog protivnika. Žrtve su bile velike i na jednoj i na drugoj strani. Ipak, u jednom trenutku, Arabljani na kratko, uspevaju da probiju „kvadrat“ Franaka i da se veoma približe samom Karlu Martelu. Karlo ne gubi prisustvo duha i, još dok traje očajnička odbrana, šalje eskadrone izviđača da prave pometnju u arabljanskoj pozadini. Prilikom tog manevra, izviđački eskadroni napadaju sam logor Arabljana u kome je bilo svo popljačkano blago i robovi. Arabljani, zatečeni nenadanim događajima u pozadini, povlače se iz same bitke da spasu logor. Tada je njihova borbena linija, baš kako je Karlo Martel želeo, bila probijena i rascepkana.
Drugi deo arabljanske vojske, videvši povlačenje iz centra, misleći da je naređeno povlačenje, počinje da uzmiče.
Nastala je panika u njihovoj vojsci koja se munjevitom brzinom širila po svim delovima fronta.
Abdul Rahman je pokušavao na sve načine da zaustavi bežanje i u tim naporima je opkoljen od Franaka i ubijen. Arabljani uz silne napore uspevaju da se dokopaju svoga logora i da se tu ponovo grupišu. Franci, sa druge strane, ostaju na svom položaju, plašeći se zamke, ponovo utvrđujući svoj položaj. Očekivali su nastavak bitke sledećeg dana.
Ipak, pošto Arabljani nisu mogli da se slože ko će biti novi komandant, plašeći se, isto tako, snage i odlučnosti Franaka, odlučuju da se povuku.
Ispostavilo se da je brojnija arabljanska vojska napustila bojno polje. I sam Karlo je bio iznenađen neprijateljskim povlačenjem.
Pokazalo se da je, po posledicama, bila u pitanju velika pobeda Franaka. Rezultat bitke je odredio da se Arabljani povuku preko Pirineja. Vratili su se 736/37. godine, kada ih je ponovo i potpuno pobedio Karlo Martel uz upotrebu teške konjice i pešadije.
Pobeda kod Poatjea 732. godine, isto kao i pobede pod zidinama Konstantinopolja 678. i 718. omogućila je da Evropa bude spasena od Arabljana.
Vredi reći da je na savremenike sama bitka izazvala veliki utisak. Pokazalo se da čak i neoklopljena pešadija, ukoliko se na najbolji način vodi, može da pobedi bilo koju konjaničku vojsku. U narednim decenijama snaga Franaka je jačala (doba Karla Velikog i Karolinga) i uz Istočno Rimsko carstvo, postali su odlučujući činilac u tadašnjoj Evropi… Z. M.
Нема коментара:
Постави коментар