Neslavni epilog, za koji je neposredno optužen osnivač i direktor i danas uticajnog Instituta Kinsli u Indijani - pod patronatom „vladara iz senke“, Rokflerove fondacije -je jedno kidnapovano dete u SAD na 40 sekundi, ili skoro 60.000 maloletnika godišnje! Apsurdno slobodoumno i popustljivo zakonodavstvo praktično „opravdava“ pedofiliju koja je u stalnom i neprestanom porastu.
Svet u kome se sve vrti oko seksualnosti, urođene u najranijem uzrastu, te namjlađe što ranije treba pripremiti za „prirodu“- navodno zasnovan na „Kinsijevom izveštaju“ iz 1948.godine, na štivu utemeljenom na navodnom proučavanju seksualnih navika muškaraca i žena u SAD-u, danas je, tvrde doktorovi oponenti, doveo svet do ambisa „najmračnijih strasti“. Kinsijevo delo često se ubraja među 10 najopasnijih knjiga ikada napisanih.
Uspon misterioznog doktora finansirala je, kao što je i lobirala u Senatu, Fondacija Rokfeler, štiteći ga od optužbi, uklanjajući s puta njegove oponente iz državnih komisija, medija i javnosti. Sumnje, nikad potvrđene opipljivim dokazom, optuživale su i Vladu da je Kinsiju dala odrešene ruke za eksperiment in vivo, i to – sa najmlađima. Kroz napuklinu granita procurele su ispovesti i svedočenja saučesnika u državnom „naučnom“ eksperimentu, na krajnje probelmatičnom i izabranom uzorku – među pedofilima ( za ček su se javljali i dobrovoljci koji su po instrukcijama zlostavljali svoju decu i unuke!) i onima koji se se po zakonodavstvima svih ostalih zemalja izuzev Amerike, smatrali „s one (njegove) strane“. Najmanje devet pedofila opremljenih štopericama za merenje zadovoljstva njihovih žrtava, ali i bezbroj srodnika saučestvovalo je u izvođenju zaključaka, koji će na neverovatno agresivan način biti natureni prosečnom Amerikancu! Krivični zakon amnestirao je pedofile i zlostavljače; temperaturu su podizali glamurozni „Plejboj“, „Penthaus“ i „Hasler“- nametnuvši se, krajnje liberalnim uređivačkim politikama, novim uzornim američkim porodicama… preferirajući (programirano i sinhronizovano) golotinju što mlađeg uzrasta. I Hjua Hefnera i Larija Flinta, glodure glamurozne „meke“ pornografije teretile su maloletnice, čak i ćerke za zlostavljanje, ali nikada nisu sudski procesuirani. Rešetaka je ipak dopao „Penthausov“ crtač stripova omiljenog, zlostavljačkog sadržaja. Ne zbog svojih kartica.
Pedofili se zahvaljujući zakonu iz Kinsijevog vremena u SAD i danas kažnjavaju, gotovo bez izuzetka, uslovnim kaznama. Prema njima se postupa kao sa modernim Bahusima, iako bez ikakvih bojazni, love i često najotvvorenije merače nečiju decu. Roditelji ustrašeno bdiju podjednako nad dećacima i devojčicama. (U Kinslijevim „istraživanjima“ praćen je „seksualni“ život čak i dvomesečne bebe!)
Amerika je za pokriće zakona koji će ohrabriti najmorbidnije perverznjake i basnoslovnu zaradu na njihovim prljavim strastima iskoristiti dr Alfreda Kinsija, koji nije prezao ni od toga da u svom „izveštaju“ koristi dnevnike zloglasnog naciste „silovatelja dece“ koji je utočište pronašao u SAD, fon Valušeka, ali ni satanističku ideologiju čoveka kome se divio – Alistera Kroulija.
Evropa je tu istu teoriju seksualnih sloboda izvela elegantnije: „štofom“ će je obložiti cenjeni ideolozi savremene zapadne misli – Teodor Adorno i Herbert Markuze.
Slom morala, zdušno gajen i globalno zarazan, umesto da bude predupređen, metastaziraće na Zapadu i tamo gde je vrlini ostalo poslednje utočište, u kleru, posebno katoličkom i evangeličkom… Novim tehnologijama učinjena dostupnom svima – u domenu privatnosti, nesankcionisana po težini koju zavređuje, „bezazlena“ zavisnost od pornografije u svom najtežem obliku širi se kao pedofilija, preteći najnevinijima, bez adekvatne i odgovarajuće zaštite. Ž. Ž.
Нема коментара:
Постави коментар