OD NJIH LEPTIRI NE BEŽE

Nije sve što nam na um padne kao zgodna tema za pisanje - inspiracija. Nadahnuće je kao lov na leptira. Malo vazdušno kretanje, neka nama neosetljiva struja ga upozori da smo mu za krilima i on odleti. Možemo samo da se prisećamo. Vajka mi se prijateljica (davno je to bilo):

„Ponekad, i to najčešće i gotovo uvek kad se ududbim u neki rutinski posao i zanesem, otputujem u misli, najobičniji kućni posao, kakav je, primera radi, mešenje krofni, ili, pak, ljušćenje krompira, vađenje koštica iz višanja, mozak mi radi 300 na sat. Padaju mi na pamet čarobne ideje, dolaze mi takve bujice reči, neponovljivih sklopova, da osetim fizičku potrebu da ih zapišem, ali su mi ruke obično masne, mokre ili u brašnu. Dok se iskobeljam, sve što mi je lepršalo u glavi, pred očima i na jeziku-nečujno je uteklo, prhnulo kao ptica, kao leptir…“

Koliko puta, draga moja, dok hodam, čekam autobus na zavejanoj stanici, radim mehaničke, besmislene stvari, čujem u sebi žubor tog potoka i ostanem žedna. Mogu da ga oslušnem, ali ne mogu više naći pećinu koja vodi do njegovog izvora. I to je najstrašnije.
Inspiracija dolazi nezvana. Zazvana samo njoj znanim zrakom, nečim u vazduhu ili svetlu ili našoj duši uteha da ne potone. Inspiracija govori i kad smo živi zakopani i zakovani u sanduku pod zemljom da nismo sahranjeni mrtvi, da se može od iskre zapaliti plamen i razgoreti velika vatra. Samo je treba izneti i razgoreti.

Verovatno je božjim miljenicima lako: njihove vatre gore, a od njih leptiri ne beže, nego im sleću na dlan. Zato uspevaju da s podjednakim nadahnućem doje svoje remek-delo. Remek delo je kao izliveno od istog materijala, ono je kao slap i apsolutno se razlikuje od dobrog, odličnog, ali običnog i mogućeg. Remek delo je sasvim jedinstveno i neponovljivo. Delo majstora kojem inspiracija jede iz ruke. Pripitomljena, uvek tu.

Pre neki dan sam šetala sa prijateljem. Ponavlja onu pričumoje prijateljiece koju sam tako dobro zapamtila, jer je i moja priča-o zauzetosti ruku ili pogrešnom trenutku, kada je nemoguće inspiraciju, kao ni leptira-uhvatiti. Zabaležiti sve one neponovljive reči koje su nas prosto napale i zatekle nas nespremne da ih uhvatimo, zabeležimo.

Shvatim tada da se ovaj leptir na ovu temu upecao sam. Ostao duže na listu, zaneo ga cvet i mi ga, evo, slikamo i držimo za krila, diveći se Božjem delu, njegovom savršenstvu.  Ž. Ž.