Nisam nikada posetio Konstantinov grad, sedam brežuljaka i Zlatni rog.
Nikada, isto tako, nisam video moju i jedinu Svetu Sofiju, kao i prepametnu i prelepu caricu Teodoru i muža joj imperatora Justinijana.
Takođe, nikada nisam posetio ni znameniti Hipodrom ili video nepobedivog vojskovođu Velizara, kao ni prelepu i jedinu Niku...
Nikada nisam bio ni na, još uvek, neispričanom Bosforu i nikada nisam posetio predivnu luku Galatu, niti video hrabrog Đustinijanija od Đenove...
Nikada nisam bio ni na bedemima presvetlog Konstantina – da se ponosim svojim predobrim carem, po majci, od roda Dejanovića.
Isto tako, ni približio se nisam kada su Caricu mnogi napadali i rušili, hvaleći se bezobzirno time, da je, zbog toga, čak i nebo ustuknulo, postidevši se, pritom, svoje nedovoljne brige i pažnje...
Najteže priznanje za nekoga ko, bez obzira na sve, svaki pedalj Carice gradova poznaje...
Deo tajanstvene lepote sećanja, nalik neobjašnjivim snovima, ostavljen je mestu koje nikakvoj i nijednoj odrednici ne pripada - niti će pripadati... Z. M.
Нема коментара:
Постави коментар