Crna rupa...
Osećaj da vas nema - ne postoji.
Iluzija je potpuna.
"Putovanja u kosmičku mračnu zonu, poznatoj po imenu „crna rupa“ traje skoro beskonačno. Toliki sunčevi sistemi, sazvežđa, galaksije, svetovi i civilizacije su nestali u njoj..."
Ponekad se desi da budete progutani, prosto uvučeni, a da toga nikada ne budete svesni, tako da može da se desi da nastavite život kao da se, navodno, ništa nije dogodilo.
U takvom vakumu užasa sve je kao pre i sve je isto kao i bilo gde van njega, uz jednu jedinu razliku - što ne postojite.
Osećaj da vas nema, samim tim i da niste među živima, međutim, ne postoji.
Iluzija je potpuna, tako da se i generacije, bez bilo kakvog saznanja o svemu, smenjuju u njoj. Ako bi se, kojim slučajem, desilo da neko uvidi gde je i na kakvom je mestu, tada bi, najverovatnije, nastao košmar otrežnjenja.
Ponovno rađanje bilo bi prožeto neizmernim bolom nemoći i beskorisnom ljutnjom na samog sebe. Što zbog uskraćivanja lažne sadašnjosti, što zbog uviđanja mučne stvarnosti.
U takvom buđenju nema prostora, nema vremena, ukratko, nema ničega.
Najgori momenat nastane, kada se shvati da i to „ništa“ ne postoji.
Još gore od svega toga je kada se shvati da nikada neće ni postojati...
P. S. Tekst je fikcija. Ipak, tematika je primenjiva na svako okruženje... Z. M.
Osećaj da vas nema - ne postoji.
Iluzija je potpuna.
"Putovanja u kosmičku mračnu zonu, poznatoj po imenu „crna rupa“ traje skoro beskonačno. Toliki sunčevi sistemi, sazvežđa, galaksije, svetovi i civilizacije su nestali u njoj..."
Ponekad se desi da budete progutani, prosto uvučeni, a da toga nikada ne budete svesni, tako da može da se desi da nastavite život kao da se, navodno, ništa nije dogodilo.
U takvom vakumu užasa sve je kao pre i sve je isto kao i bilo gde van njega, uz jednu jedinu razliku - što ne postojite.
Osećaj da vas nema, samim tim i da niste među živima, međutim, ne postoji.
Iluzija je potpuna, tako da se i generacije, bez bilo kakvog saznanja o svemu, smenjuju u njoj. Ako bi se, kojim slučajem, desilo da neko uvidi gde je i na kakvom je mestu, tada bi, najverovatnije, nastao košmar otrežnjenja.
Ponovno rađanje bilo bi prožeto neizmernim bolom nemoći i beskorisnom ljutnjom na samog sebe. Što zbog uskraćivanja lažne sadašnjosti, što zbog uviđanja mučne stvarnosti.
U takvom buđenju nema prostora, nema vremena, ukratko, nema ničega.
Najgori momenat nastane, kada se shvati da i to „ništa“ ne postoji.
Još gore od svega toga je kada se shvati da nikada neće ni postojati...
P. S. Tekst je fikcija. Ipak, tematika je primenjiva na svako okruženje... Z. M.
Нема коментара:
Постави коментар