U mnogim očima kao da se samo nedaće mogu prepoznati i kao da će se, u budućem vremenu, samo o tome pisati i govoriti...
Svakako, u pitanju je obična pretpostavka i od nje, najverovatnije, ništa neće biti. Skrama pozitivne nostalgije, svojstvena svakom čoveku, prekriće svaki bol i svaku tugu. Bez nekog posebnog osvrta, udubljivanja ili objašnjenja, naravno...
Ali, opet, kakvo bi to, uopšte, bilo objašnjenje i kome bi bilo upućeno? Večitim idealistima slamanog srca, graditeljima i rušiteljima, odvažnim i zastrašenim koji su, kao najčednija deca, presrećni što će svakoga jutra moći da ugledaju sunce? Ili onima što su vekovima unazad pisali najlepše role o ljubavi, slozi, milosrđu? Možda besramnim i prevrtljivim? Ili, možda, ispovednicima i propitivačima prodatih ili kupljenih duša? Objašnjenje o polaganju računa istim onim koji su te iste račune i ispostavljali?
Na kraju, kao da će jedino, nekim čudom, razbuđeni vremenski upitnik moći da ponudi, makar neki, odgovor... A i to će tada, po svemu sudeći, biti, od mnogih, prepoznato kao još jedan niz - u nizu...
Očekujući ko zna koje i kakve znake, tražeći i proveravajući značenje svakog delića vremena ili događaja, pretočenog u komešanje slika i slova, mnogi će biti zatečeni olakšanjem da će se putovanje, kada za to dođe vreme, ipak, završiti na istom onom mestu odakle je i - počelo...
"Ono što bi trebalo da činim, ja ne činim i zato svakoga dana nekome nešto pišem. Mnogima se čini da pišem o sebi, ne pretpostavljajući, uopšte, koliko se toga bojim... Kada su, svojevremeno, tražili od mene da se malo pomerim, ja sam samo, naprosto, nestao..." Z. M.
Нема коментара:
Постави коментар