Kako stičemo poznanstva, možda prijatelje?
Ponekad odmah. Dopadne nam se neko na prvi pogled. Govorimo istim jezikom. Razumemo se očima. Nasmejemo se na istim mestima, istovetnim prizorima. Slični smo. Razumemo se ćutanjem. Osećamo se.
Ponekad, kroz užasno i šestoko neprijateljstvo. Ratujemo. Ali – i to je odnos.
Ratujemo bespoštedno. Naši se interesi, naša uverenja sukobljavaju, odatle varniči. Ali, i rat je relacija. Neretko u životu ratuju i mogu da razviju jedino taj odnos oni koji su na tajanstven i teško objašnjiv način (sudbinski?) povezani. Ponekad se nikad ne izmire - spore se do samoga kraja, ali se događa i da oštrice otupe i počnu da se podnose, naviknu na razlike i čak združe. Ponekad se početna i ničim izazvana (sasvim nepoznatog porekla) antipatija, za relativno kratko vreme, razvije u duboku i istinsku prisnost. Obično je prourokuju prvi pogrešni utisci o onom drugom, naklapanja, predrasude. I kada se ljudi, a život namesti, u određenoj situaciji bliže upoznaju, rasprši se magla i ukaže sunce, blistavo sunce dubokog, iskrenog i istinskog prijateljstva. Neretko ovo budu najdublje prisnosti, dirljivo srodstvo i solidarnost dva ljudska bića.
Ne razvije se svaki od poslednjih odnosa u cvet. Nekada pupoljak zakržlja. Predrasude se u slučaju preosetljivosti često stigmatizuju, zalede. Nemoguće ih je otopiti, a šire se kao zaraza. Razviju u strah od kužnosti, bez ikakvog valjanog razloga.
Koštaju jako skupo.
Stigmatizacija je autistični doživljaj, bezrazložno, atavističko lišavanje nade-tako često nedužne žrtve, koja često nije ni obaveštena da je meta pozornosti.
U ime predrasude nad predrasudama, straha bez ikakvog objašnjivog razloga, raširenog na svoj način zluradim glasinama (rumors), rumorenjima, na tihu distancu osuđeni su često oni najvredniji. Između njih i ostatka sveta postavljeno je staklo, iza koga se vidi i prigušeno čuje zaklonjeni lik, u bezbroj slučajeva bogatiji i sadržajniji od onoga koji je postavio ogradu. I svet opstaje u svom miru.
Kada izopštenik otkrije igru, često se poseče na staklo, želeći da priđe ljudima i oslobodi se nametnutih stega. Nemi posmatrači planetrane palanke, sa svojim merilima, uskogrudošću, teskobom i sitnim strahom, skrenu pogled u stranu da se ne potresu. Ali, pomoć, ruku pružaju retko i teško. Iako ništa lakše, ništa bez manje posledica. Mir je najvažniji, a samoživost lako ućutka savest.
(Dodatno unesrećenima našom nemogućnošću da volimo i pružimo utehu) Ž. Ž.
Ponekad odmah. Dopadne nam se neko na prvi pogled. Govorimo istim jezikom. Razumemo se očima. Nasmejemo se na istim mestima, istovetnim prizorima. Slični smo. Razumemo se ćutanjem. Osećamo se.
Ratujemo bespoštedno. Naši se interesi, naša uverenja sukobljavaju, odatle varniči. Ali, i rat je relacija. Neretko u životu ratuju i mogu da razviju jedino taj odnos oni koji su na tajanstven i teško objašnjiv način (sudbinski?) povezani. Ponekad se nikad ne izmire - spore se do samoga kraja, ali se događa i da oštrice otupe i počnu da se podnose, naviknu na razlike i čak združe. Ponekad se početna i ničim izazvana (sasvim nepoznatog porekla) antipatija, za relativno kratko vreme, razvije u duboku i istinsku prisnost. Obično je prourokuju prvi pogrešni utisci o onom drugom, naklapanja, predrasude. I kada se ljudi, a život namesti, u određenoj situaciji bliže upoznaju, rasprši se magla i ukaže sunce, blistavo sunce dubokog, iskrenog i istinskog prijateljstva. Neretko ovo budu najdublje prisnosti, dirljivo srodstvo i solidarnost dva ljudska bića.
Koštaju jako skupo.
Stigmatizacija je autistični doživljaj, bezrazložno, atavističko lišavanje nade-tako često nedužne žrtve, koja često nije ni obaveštena da je meta pozornosti.
U ime predrasude nad predrasudama, straha bez ikakvog objašnjivog razloga, raširenog na svoj način zluradim glasinama (rumors), rumorenjima, na tihu distancu osuđeni su često oni najvredniji. Između njih i ostatka sveta postavljeno je staklo, iza koga se vidi i prigušeno čuje zaklonjeni lik, u bezbroj slučajeva bogatiji i sadržajniji od onoga koji je postavio ogradu. I svet opstaje u svom miru.
Нема коментара:
Постави коментар