Bajazit „Munja“ opsedao je Konstantinopolj 1402. godine, kada mu je javljeno da su Mongoli (Zlatna horda) pod vođstvom Tamerlana (Timur „Hromi“) provalili u Anadoliju, pljačkajući i pustošeći sve što im se našlo na putu.
Upadu Mongola prethodilo je Tamerlanovo pismo, upućeno Bajazitu, u kome se traži da se osmanlijski vladar odrekne bogate Anadolije i da je vrati zakonitim vladarima – seldžučkim emirima.
Naravno, na takav ustupak Bajazit nije hteo ni da pomisli da pristane. Odlučio je da se mongolskom upadu suprostavi svim raspoloživim snagama. Turska vojska je, vredi pomenuti, pre nego se uputila u Anadoliju, bila ojačana teškom i elitnom konjicom Stefana Lazarevića. Inače, uz Stefana su bili njegov brat Vuk, kao i sinovi Vuka Brankovića, Grgur i Đurađ.
Bez obzira na sve, Bajazitova vojska, uz svu pristiglu konjicu, većim delom se, ipak, sastojala od pešadije. S obzirom da je Tamerlanova vojska bila sastavljena od prekaljenih konjanika, i pre direktnog sukoba bilo je vidljivo da je prednost na mongolskoj strani.
U svakom slučaju, u leto 1402. godine Bajazit kreće da presretne napadača. Međutim, Tamerlan, čuvši za dolazak sultanove vojske, primenjuje taktiku „spržene zemlje“. Time je i onako umornu tursku vojsku suočio sa još jednim iskušenjem – nedostatkom hrane i vode. Naime, kuda god je prolazila mongolska vojska, za sobom je ostavljala otrovane izvore. Ne treba nikako smetnuti sa uma da je bio jul mesec i da su bile skoro nesnosne vrućine.
Srdžbu Bajazita Tamerlan je još više podjario kada je napravio izuzetan manevar. Krećući se cik-cak, pritom budno prateći Bajazitovo kretanje, munjevito se uputio ka jugozapadu, da bi se, potom, naglo uputio ka severu u pravcu Angore. Tim brzim i izvanrednim manevrom, Mongoli su se našli iza Bajazitovih leđa, koji se sa već premorenom vojskom kretao ka istoku i gradu Sivasu.
Iznenađenje je bilo potpuno. Osmanlijski vojnici su već uveliko trpeli od žeđi, jer je Tamerlan presekao jedini izvor u tom kraju. Bez dovoljno hrane i vode, umorni i iznenađeni počeli su da razmišljaju kako da se suprostave lukavom protivniku. Jedni su predlagali da se vojska povuče na okolne visove i da se tako odmori i što bolje pripremi, dok se Bajazit, itekako iznerviran lukavim postupcima Tamerlana, odlučuje, ipak, na bitku. Vredi reći da je odluci Bajazita umnogome doprinelo to što do tog trenutka nije bio nikada pobeđen na bojnom polju. Samouveren i hrabar, nije sebi smeo da dopusti da se povuče a da protivniku ne odgovori na izazov. Sa druge strane, nimalo beznačajan razlog, izbegavanje bitke bi okrunilo autoritet koji je do tada imao u okolnom svetu. Dakle, pred samu bitku, sve je ukazivalo na veliku stratešku prednost Tamerlana.
Izabrao je bojno polje koje želi, kontrolisao je izvore vode i, možda, kao najvažnije, njegova vojska je bila uhranjena i odmorna. Inače brojno stanje i jednih i drugih, koliko god je to teško utvrditi, bilo je otprilike podjednako. Pretpostavlja se da je svako imao po 100 hiljada ratnika. Mongoli su podelili svoju vojsku na uobičajen način: levo krilo, centar i desno krilo. Iza tako postavljene formacije bio je sam Tamerlan, sa rezervom teške konjice.
Nasuprot mongolskim lakim i teškim konjanicima, Bajazit je na levo krilo postavio sina Sulejmana sa vazalnom konjicom iz Male Azije, a na desno krilo Stefana Lazarevića, sa elitnim odredima teške konjice. Centar je bio sastavljen od mnogobrojne pešadije na čelu sa janičarima. Centrom je zapovedao lično Bajazit. Rezerva je kod Osmanlija bila teška spahijska konjica. Već u samoj postavci bitke, videlo se da je ozbiljan nedostatak turske vojske bio u ne tako brojnoj (u odnosu na Mongole) konjici. Naime, dok je u nikopoljskoj bici Stefan Lazarević bio „zlatna“ rezerva koja je odlučujuće uticala na ishod bitke, sada su srpski elitni odredi konjice postavljeni u prve redove…
Posle početnog odmeravanja, prvi je napao Bajazit (28. jul 1402.), frontalnim udarom svojih janičara. Sudar je bio strahovit, uz izuzetno naprezanje i požrtvovanost jednih i drugih. Na levom krilu osmanske vojske, u međuvremenu, desilo se iznenađenje, kada je dobar deo vojske, na početku bitke, prešao na stranu Mongola. Na drugoj, pak, strani, Stefanovi oklopnici su potpuno razbili, u silovitom jurišu, mongolske lake konjanike, krećući se svom silinom ka samom Tamerlanu. Dok su Stefanovi Srbi napredovali, oslabljeno Sulejmanovo levo krilo je sve više popuštalo pod udarima Mongola. Sam Bajazit se, na drugoj strani, veoma dobro držao, pojačan, u međuvremenu, spahijskom rezervom. Janičari su se na najbolji način suprostavili iskusnim i vanredno veštim Tamerlanovim borcima.
U odlučujućem trenutku, ipak, Mongoli potpuno dobijaju svoj deo bitke na turskom levom krilu, a Stefanovu konjicu je, uz krajnje napore, zaustavila Tamerlanova rezerva. Pošto više nije bilo nikoga ko bi mogao da brani Bajazitov bok, Tamerlan veoma brzo okružuje centar turske vojske.
U tom trenutku se videlo da je bitka izgubljena po Bajazita. Ipak, Stefan u tri navrata pokušava da oslobodi Bajazita iz obruča, ali je posle izuzetno teške borbe bio odbačen. Videvši da je sve gotovo, pod borbom se povlači ka zapadu. Time je bitka bila praktično rešena. Bajazit je, posle uzaludnog otpora, zarobljen a njegova vojska se ili predala ili je bila pobijena.
Tamerlan je odneo briljantnu pobedu zahvaljujući svome taktičkom umeću i izvanrednoj obučenosti svoje vojske. Sam Bajazit je kao zarobljenik doživeo tužnu sudbinu. Držan je u kavezu i uz sva druga poniženja, okončao je život 1403. godine.
Na drugoj strani, Stefan Lazarević je u Konstantinopolju dobio od romejskog cara titulu despota.
Sama bitka je, inače, imala veliki odjek. Mnogi su se ponadali da je sa Turcima gotovo…
Ipak, nakon dugogodišnjih građanskih i dinastičkih ratova, osmanska sila se povratila. Može se slobodno reći da je turski poraz kod Angore 1402. godine produžio život balkanskim državama za više od pola veka.
P. S. Sa Bajazitom je zarobljena i Olivera, Stefanova sestra. Upornim despotovim zalaganjem kod Tamerlana, ona je oslobođena i poslata u Srbiju. Umrla je 1444. godine. Z. M.
Нема коментара:
Постави коментар