BRUNO GRONING JE PROPOVEDAO ASKETIZAM

„Čovek je mera svih stvari…“(Protagora)
„Ako čovek učini neko dobro ovde na zemlji, onda ga kažnjavaju“ - zaključiće, osećajuči užarene mačeve kako ga iznutra sažižu od silne energije koja je vraćala mrtve u život, sudski osporeni nemački iscelitelj Bruno Groning(1906-1959). Onemogućen da se bavi svojim pozvanjem, Groning je izgoreo kao šibica...

Njegovi advokati su ga i u trenucima dok je umirao, branili od tovara optužbi i tlapnji kojima ga je povređivalo Nemačko tužilaštvo, rame uz rame s medijima. Bezbroj popisanih, dokumentovanih i zapečaćenih dokaza o čudesnim isceljenjima bili su mu samo otežavajuća okolnost.
Priča vestfalskog tesara počinje poslednjeg dana maja 1906.godine u Gdanjsku, gde se rodio.
Uvek neobičan, izuzet(an) najradije se družio sa šumskim zverima, koje su mu prilazile.
Morao je Groning na strani Vermarhta u rat, pristao na mobilizaciju pod neobičnim uslovom da vojuje nenaoružan. Pozvanje mu nije dozvoljavalo da ubija. 
Po završetku Golgote, u gradiću Herfordu, gde se skrasio, počeo je sa svojim čudesnim i neverovatnim isceljenjima. Glas o Brunovim natprirodni moćima, na kojima je uvek bio zahvalan Gospodu, nadaleko se raširio, te su se u nemačku provinciju sjatili svi oni kojima lekari nisu više mogli pomoći, verujući još jedino u - čudo.
Bez ikakve prisile, hipnoze, pozivajući se samo na snagu duha i veru u ozdravljenje, Groning je isceljivao nepokretne, slepe, sumašedše, medicinski otpisane „slučajeve“.
Ondašnja štampa pronašla je senzaciju: naširoko se pisalo u čudesnim, ne samo pojedinačnim, već i masovnim iseceljenjima.

Vrlo brzo, Groning, kome su prišli lekari opčinjeni njegovim darom, da beleže svaki slučaj iseceljenja, biva nepoželjan u Herfordu. Naravno da mu ova odluka gradske uprave nije lako pala. Međutim, zbog hiljade onih kojima je bio nasušan, preselio se u Rozenhajm kod Minhena, gde je okupljenima na gradskom trgu Traberhofu pružao utehu i isceljenje.
Na hiljade slučajeva je vredno arhivirano za budućnost, kao da je znao da će, umesto da čini ono što mora i čime je bio obdaren, morati da vodi teške bitke sa svetom.
Za svoja isceliteljska čuda Groning nije nikada i ni od koga uzeo nagradu. Govorio je onima koji su hteli da mu se materijalnim sredstvima oduže za ozdravljenje: „Dajte taj novac siromašnima“.
Baveći se isceljenjima, nije ni primetio Salijerije u svojoj okolini, koji su, mimo njegovog znanja, naplaćivali priliku da se približe Groningu.
Zamerio se lekarima, kojima je, kako su to oni shvatali, oduzimao hleb.
Zamerio se i medicini i farmaciji, a i važećem moralu, budući da, čineći čuda nije isto učinio i za sebe: nije živeo raskošno, kako je mogao, već je propovedao asketizam i isceljivao silom i religijskim propovedima. Veliki broj njegovih prijatelja se, međutim, obogatio, saslužujući u Brunovoj senci.
Nije prošlo dugo kad je zasmetao i u Rozenhajmu. Da predupredi zabranu „izlečenja“, iako je bio iscelitelj i nije lečio, niti branio onima koje je isceljivao da odlaze kod lekara, niti im šta prodavao niti prepisivao „terapije“, došao je u Minhen.

Upravo tu će se ubrzo i po nalogu moćnika iz senke pokrenuti silovita i dotada neviđena meijska haranga protiv dojučerašnjeg heroja, najavljujući uporne optužnice Nemačkog državnog tužilaštva. Groning je optužen za nadrilekarstvo, smrt jedne devojke i za ova dela je tražena najpre novčana i uslovna zatvorska kazna, a docnije i zatvorska. Groning je vrlo teško primao konstruisanu optužnicu s, kako je verovao, zadnjom namerom, da od svog isceliteljskog posla digne ruke. U jednom trenutku nije imao čak ni tričavih 3.000 nemačkih maraka kako bi kaznu skinuo s vrata! Predosećao je da je na korak do zabrane. Prethodni zahtev da stekne zvanje za lekara i zaista počne da leči mu je odbijen. Kada se u međuvremenu oženio, postavio je svojoj saputnici jedan uslov: da ispred nje budu oni kojima je njegova pomoć neophodna…
Kada mu je konačno zabranjeno da isceljuje čak i u zatvorenim zajednicama, u kućama svojih prijatelja, svoje užasno fizičko stanje opisivao je „kao da mu užareni mačevi paraju utrobu“-tolika je bila sila koju je trošio na iseceljenja, a sada u njemu. Ona ga je i sagorela, bez obzira što je medicinski nalaz kao uzrok smrti konstatovao metastazu raka. Umro je u Parizu, u 53.godini života.
Uspeo je da pred smrt snimi poruke za budućnost i ostavi ih svojim prijateljima. Opisao im je neke osnovne isceliteljske tehnike. Predvidevši godinama unapred način na koji će i kada će umreti. „Ko me pozove, doći ću“, na simboličan način je prorekao da će isceliteljstvo preneti na svoje prijatelje.
Umalo da Bruno Groning, tesar iz Gdanjska, polupismeni iscelitelj, kao i sve na ovome svetu, padne u zaborav.

Jednoga dana na sebe je podsetio Gretu Hosler, koja ga je dugo poznavala. U njenoj kući dogodilo se čudo kada je poluslepa služavka podigla Brunov portret koji je pao sa zida. Progledala je i na ono slepo oko. Tada je Greta, 1979.godine odlučila da ispuni zavet svoga prijatelja i obnovila je jednu zajednicu po principima koje je na magnetofonskim trakama, pre 20 godina, pred svoju smrt, snimio Bruno Groning.
Ispunio je sva svoja proročanstva: predskazao sudbine mnogima koje je sreo, iseclio ih i vratio u život. Za sebe nije mogao ništa da učini: ni da popravi zdravlje, ni gušavost, niti da se obogati. „Znam šta mi je“, govorio je dok je kopnio, ali se nije žalio na sudbinu, nije pokušavao da je izbegne. Zbog dela kojem su se divili, prijatelji ga nikada nisu zaboravili niti napustili.
Ž. Ž.