Takođe, sa druge strane, odvija se veliki verski sukob unutar Carstva oko pitanja poštovanja ikona. Još je, naime, Konstantinov otac Lav III, slavni pobedilac pod Konstantinopoljom (718.) nad Arabljanima, počeo da vodi neprijateljsku politiku prema poštovanju ikona koje je, inače, bilo veoma rašireno u čitavoj državi. Ispostaviće se da je Lavov sin mnogo odlučnije, brutalnije i surovije nastavio tim pravcem.
Posle pobune, koja ga je izvesno vreme stajala vlasti, Konstantin V je, prethodno osiguravši granice svoje države od neprijatelja, veoma temeljito prišao izvršenju svoje zamisli. Sve se odvijalo po tačno utvrđenom redu, gde nikakvih iznenađenja nije smelo da bude.
Uz sav temperament koji ga je krasio, Konstantin je itekako znao da bude strpljiv. Naime, da bi sve odveo u legalne okvire, pripremio je crkveni sabor koji bi stavio tačku na goruće versko pitanje. Može se slobodno reći da je sama priprema sabora ličila na najobičniju farsu - razbojništvo.
Po Carstvu su, naime, održavani mnogobrojni zborovi i diskusije jedne i druge verske struje – ikonoboraca i ikonofila. Veoma brzo se uvidelo da je u pitanju najobičnija fasada od diskusije. Svako od protvnika careve crkvene politike odvođen je, nedugo posle takvih „diskusija“, u zatvor ili progonstvo. Nije bila, takođe, retkost da se predstavnik ikonofila jednostavno ubije...
Posle svojevrsnog „čišćenja“ terena od protivnika, u februaru 754. Konstantin je sazvao, u prestoničnoj palati Hijeriji, sinod na kojem su prisustvovali samo ikonoborački episkopi. Sinod je, naravno, odobrio Konstantinovu politiku i osigurao izbor novoga patrijarha, koji je, podrazumnevano, bio protivnik ikona.
Imavši legalno pokriće u rukama, car je odlučno krenuo u sprovođenje zaključaka sabora. Usledila je obimna akcija uklanjanja slika sa zidova crkava i čistka dvora i administracije od ikonofila, tj. pobornika kulta ikona. Žestoka careva reakcija izazvala je, ipak, pored ostalih, i žestok otpor izuzetno uticajnog monaštva koje se nije uplašilo careve sile. Carev odgovor na takav potez monaštva bio je još silovitiji i suroviji.
Predvodnika monaške opozicije Stefana Novog, koji je, gde god je mogao, držao govore i propovedi protiv careve ikonoboračke politike, nahuškana masa je bukvalno linčovala. Za tim primerom se krenulo i na druge monahe.
Voljom cara, za veoma kratko vreme, ikone su potpuno ukinute, manastiri pretvoreni u štale a monasima se pretilo da će oči da im budu povađene. Monaštvo je, nalazeći se u izuzetnom teškim uslovima, počelo masovno da se preseljava u južnu Italiju i na Siciliju koje nisu bile zahvaćene verskim sukobom…
Konstantin, sa svoje strane, ohrabren razvojem situacije, ide i korak dalje pa, „na mala vrata“, uvodi monofizitizam, verski pravac koji je još uvek bio jak u istočnim provincijama. Može se skoro sa sigurnošću tvrditi da je samo careva smrt (775.) zaustavila točak istorije koji se radikalno okrenuo….
Na zapadu, pak, careva verska politika nije bila dobro prihvaćena i papstvo se sve više udaljavalo od Carstva, tražeći savezništvo sa Francima u borbi sa Langobardima koji su pretili da će papu pretvoriti u običnog rimskog biskupa. Na istoku je, pak, glavni oponent bio Jovan Damaskin, gorljivi protivnik ikonoboraca. Svoju aktivnost je razvio ništa manje nego sa kalifinog dvora…
Ne treba posebno isticati da se car nije preterano obazirao na te pretnje i sa jedne i sa druge strane. Smatrao je da ga od svih neprijatelja najbolje čuva gola sila i pobednička vojska koja je vodila pobedničke pohode na Balkanu i Istoku.
Vladavina Konstantina V je ostala u najtežem sećanju kod stanovništva. Samo pominjanje njegovog imena označavalo je vreme najgore verske strahovlade. Represalije i progoni koje je sprovodio nad narodom koji je gajio drugačija verska osećanja, ostavile su viševekovni neizbrisiv trag terora najvišeg stepena.
Ipak, koliko god bio omrznuta ličnost (nadimak Kopronim znači „smrdljivac“), jedno se caru nije moglo prebaciti – pobedonosni ratovi koje je vodio. U narednim vekovima, kada su Bugari postali najveća opasnost po sam opstanak Carstva, na njegov grob su dolazili mnogobrojni žitelji Konstantinopolja, moleći ga da se vrati i pobedi napadače… Z. M.
Нема коментара:
Постави коментар