Kao putnici s kartom koju nikada nismo videli...
Neki put, umesto rečima, vremenom ili nevremenom smo opisani...
Posrćemo i dižemo se, gomilajući osećanja i sećanja, ponekad, kao preteški teret, čudeći se, gotovo, svakom pedlju koji pređemo. Ne tako retko, nesigurni u ono šta činimo.
Čak, gledajući ptice, pomislimo da imamo krila, i, na trenutak, poverujumo da smo se do njih uzdigli...
Zbog mnogo čega, s vremena na vreme, razočarani, jedan jedini životni tren nepravednom sudbinom ili usudom nazovemo. ne znajući najsigurnije, pritom, zašto to činimo i kuda smo to, u stvari, krenuli...
Kao bezvremenski đaci,
Od ulaza do izlaza,
Od učionice do učionice,
Kroz godine koje samo mi vidimo... . Z. M.
Нема коментара:
Постави коментар