Sve češće se čuje ovo pitanje, upućeno nikome drugome do - meni...
Zanimljivo, mada, ipak, naivno postavljeno. Kao da bi trebalo da se, po ko zna koji put, predstavim. Jedino što je za tako nešto, možda, kasno i, skoro, nepotrebno...
Sada je, zar ne, vreme otkrivanja tajni. Samo, vredi reći, ja se nikada nisam krio i ne znam o kakvoj tajni bi moglo da se radi. Vi ste se, u stvari, samo pravili da me ne vidite...
Tako ste i stvorili svoju izmišljenu tajnu...
Proglasili ste, čak, da ne postojim, da nikada, u stvari, nisam ni postojao. Hteli ste, na taj način, navodno, potpuno da zaboravite na mene.
Shvatio sam, naravno, odmah zašto je to tako. Da niste tako uradili, moje priznato prisustvo bi samo kvarilo vašu lukavost, dvoličnost, nedoslednost, lažljivost i surovost. Bio sam, zbog svega toga, samo neko čije je mesto u knjigama, na slikama, filmovima...
A na tim mestima sam, ipak, gotovo uvek, bio obeležen - vama. Vi ste, zapravo, mnogo više nego ja, bili i na slikama i u knjigama i u filmovima.
Takmičili ste se sa mnom a da sve, pritom, izgleda kao da nizašta niste odgovorni. Kupovali ste samo svoju savest koje ste se, a da ste se nekome drugom nekada na nju zarekli. odavno odrekli.
Zato, znajući sve, ponekad se smejući ili ljuteći, mnogo toga sam vam dopustio...
Hteli ste da me oponašate a da, u svemu tome, nema nikakvog smisla, plašeći se, naravno, priznanja da vidite svoj lik, koji je, zanimljivo, sve više na mene podsećao. Trljajući zbog, navodne, neverice u ono šta vidite, svoje, odavno, pocrvenele oči.
Tako ste, vremenom, došli do samog kraja. E pa ja sam taj kraj kojem ste oduvek težili i od kojeg ste, toliko vremena, navodno, bežali...
"Zar mi nije rečeno da je učionica samo zamena za stepenice kojima se ne vidi kraj?" Z. M.
Нема коментара:
Постави коментар