Ljubav, smrt, inspiracija…
Šta je magično u noći da ljudsko biće upravo tada, usamljen, razdražen, dobija jednu novu dimenziju?
Uticaj Lune? Svakako nezanemarljiv. Kao i, dokazano, Solarisa. Ali, sigurno, i nešto više, najdirektnije vezano za sve duševne moći bića.
Noću sve dobija novu, ma koliko se poznato činilo, neku dotada neviđenu, neopaženu senku.
Kada zaspi sunce i nadvije se Luna, ona oštrije senči, karikaturalno (svedeno) ocrtava obrise, otvara crno-beli svet. U njemu nema mnogo nijansi. One se doživljavaju intuitivnije nego na svetlu. Dvoumice bude maštovite slutnje, dnevni obrisi prelaze u senke.
U monohrmatskom okeanu prividnog mira vri i ključa: krčkaju se mnogi sastojci, isprobavaju ukusi, dodaci i arome.
A posle noći ostaju košmari, nered nastao tumaranjem, zapisi i dela bunovnika sa jasnim i čitljivom žigom tajanstva. Kao ovaj. Ž. Ž.
Нема коментара:
Постави коментар