Kao da je usamljenost nepodnošljivo prokletstvo za čoveka. Ponekad ume da liči na potpuno praznu filmsku traku, koja bez prestanka teče...
I kada je nema ona je, nekim čudom - tu, u našoj blizini, neprimetno se, na kraju, i useli kod nas.
Veoma često prelazi u tugu, uvređenost, potpunu otuđenost, čak i mržnju.
Vreme nove tehnologije i njeno, poprilično, pogrešno korišćenje, sve više i više, gotovo nezaustavljivom progresijom, stvara pogrešan zaključak da je svako na ovom svetu sam sebi dovoljan. Skoro besomučno korišćenje, recimo, tzv. selfija - "samo ja a tako lep i važan", na žalost, kao da govori u prilog tome da se savremeni čovek veoma "dobro" snalazi u modernom svetu. Posebno, čini se, ako je sve "postalo masovno prihvaćeno i u trendu". Naša svest o nama, kao duševnim i druželjubivim bićima, kao da se sve više i više topi.
Nekada su nastajale najlepše i najkvalitetnije pesme zbog usamljenosti. Romani, neka od najznačajnijih umetničkih dela, na sreću ili na žalost, mogu, dobrim delom, da zahvale upornom čovekovom pratiocu.
A danas, šta danas preovladava? Usamljenost je, u ovom visoko tehnoloki razvijenom svetu, veoma često, inicijator destrukcije i asocijalnog ponašanja. Vesti, kojima smo iz dana u dan sve više i više obasipani, govore o "prognanicima" sa ovog sveta, neshvaćenim i otuđenim ljudima, koji su "dočekali svojih pet minuta" da izađu iz anonimnosti. Isti oni koji su sve učinili da je takvih "prognanika"sve više i više, liju krokodilske suze i zgražavaju se nad njihovim postupcima. I to na krajnje prizeman i bezosećajan način. Bez trunke iskrene empatije prema bilo kome...
Usamljen čovek, ne zaboravimo, potpuno drugačijim očima vidi svet koji je oko njega u odnosu na druge. Dodatni problem nastane kada i "svet" počne da gleda zamagljenim pogledom, ubeđujući, pritom, sebe da nije tako...
Uloliko bi se "trend" otuđenja (usamljenosti) nastavio i, kao takav, postao stav većine, šta bi se desilo? Možda ništa. Svi bi imali neki svoj svet, neku svoju porodicu, neki svoj život, nekih svojih pet minuta i, kao najveći uspeh posebnosti - ponos što je sve tako... Za neko vreme, ukoliko bi se tako i dogodilo, niko više ne bi ništa posebno video u svemu tome...
A ako je to vreme već nastupilo? Z. M.
Veoma često prelazi u tugu, uvređenost, potpunu otuđenost, čak i mržnju.
Vreme nove tehnologije i njeno, poprilično, pogrešno korišćenje, sve više i više, gotovo nezaustavljivom progresijom, stvara pogrešan zaključak da je svako na ovom svetu sam sebi dovoljan. Skoro besomučno korišćenje, recimo, tzv. selfija - "samo ja a tako lep i važan", na žalost, kao da govori u prilog tome da se savremeni čovek veoma "dobro" snalazi u modernom svetu. Posebno, čini se, ako je sve "postalo masovno prihvaćeno i u trendu". Naša svest o nama, kao duševnim i druželjubivim bićima, kao da se sve više i više topi.
Nekada su nastajale najlepše i najkvalitetnije pesme zbog usamljenosti. Romani, neka od najznačajnijih umetničkih dela, na sreću ili na žalost, mogu, dobrim delom, da zahvale upornom čovekovom pratiocu.
A danas, šta danas preovladava? Usamljenost je, u ovom visoko tehnoloki razvijenom svetu, veoma često, inicijator destrukcije i asocijalnog ponašanja. Vesti, kojima smo iz dana u dan sve više i više obasipani, govore o "prognanicima" sa ovog sveta, neshvaćenim i otuđenim ljudima, koji su "dočekali svojih pet minuta" da izađu iz anonimnosti. Isti oni koji su sve učinili da je takvih "prognanika"sve više i više, liju krokodilske suze i zgražavaju se nad njihovim postupcima. I to na krajnje prizeman i bezosećajan način. Bez trunke iskrene empatije prema bilo kome...
Usamljen čovek, ne zaboravimo, potpuno drugačijim očima vidi svet koji je oko njega u odnosu na druge. Dodatni problem nastane kada i "svet" počne da gleda zamagljenim pogledom, ubeđujući, pritom, sebe da nije tako...
Uloliko bi se "trend" otuđenja (usamljenosti) nastavio i, kao takav, postao stav većine, šta bi se desilo? Možda ništa. Svi bi imali neki svoj svet, neku svoju porodicu, neki svoj život, nekih svojih pet minuta i, kao najveći uspeh posebnosti - ponos što je sve tako... Za neko vreme, ukoliko bi se tako i dogodilo, niko više ne bi ništa posebno video u svemu tome...
A ako je to vreme već nastupilo? Z. M.
Нема коментара:
Постави коментар