Melodiju i reči sam čuo davno, ne sećam se tačno kada. Još uvek me ubeđuju da tako nešto nije moguće jer se sve desilo mnogo vremena kasnije...
Ipak, reči ne nastanu onda kada se objave, zar ne?...
Ni danas, ipak, nisam siguran da li je bio u pitanju san. Odavno, naime, više ne raspoznajem snove od stvarnosti. A i kako bih, kada, između njih, nema neke razlike...
Stara prestonica je, živeći, gotovo, usnulim životom, u drugoj polovini devetnaestog veka ličila na bajkovitu zimsku priču.
Bele noći kao u Sankt Peterburgu...
Sneg, škripa koraka i brada koja se ledila od oštre i uspavljujuće zime...
Posmatrao sam oči mnogobrojnih prolaznika. Baš sve su, činilo mi se, govorile da su baš one ispevale pesmu zbog koje sam se i zadesio u njihovom gradu...
Oči, odavno mi je jasno, nikada ne lažu. Čak i kada sanjaju...
Ušao sam u podmoskovsku zadimljenu krčmu.
Razgovor i graja su prestali. Tajac...
Omamljene oči od alkohola i nedostatka sna prepoznale su stranca u pretoploj i zadimljenoj krčmi...
U uglu krčme, u njenom najizdvojenijem delu, sedeo je mršav čovek, čisto i uredno obučen, velikog i pametnog čela, retke brade, toplih i radoznalih očiju... I on je uočio moj dolazak...
Kakav kontrast, pomislio sam...
Prišao sam mršavom muškarcu pametnog čela i, s poštovanjem se naklonivši, rekao:
"Ovde je, ukoliko se ne varam, onaj odgovor koji me tako zanima?" Z. M.
Нема коментара:
Постави коментар