Ipak, reči nikada izistinski ne nestanu. One, naprotiv, neprekidno teku, pokazujući i dokazujući da su uvek tu. Kao reka...
Od njih se ne može sakriti. Uzaludna je nadati se tome. Ko god je to pokušao, naravno, nije uspeo. Najmoćniji ljudi su, neretko, bili nemoćni u borbi protiv njih.
Tokom čitave istorije najveći tirani i silnici su zazirali od njih. Znale su na najbolji način da ih opomenu i da ih nateraju da se, makar malo, zamisle nad svojim postupcima.
Utočište su za pisce i pesnike. Ponekad i najgora tamnica.
Opako su oružje u rukama raznih lažova, masovnih manipulatora...
I, veoma često, jedina odbrana obespravljenih, poniženih, životno i egzistencijalno ugroženih...
Ponekad podsete i na suze radosnice kada ne mogu, niti se trude, bilo šta da sakriju.
Takođe, umeju da se koriste kroz pritvornost, strah, nemoć...
I sloboda i nesloboda ih smatraju za pouzdane prijatelje i saveznike.
Često su vinovnik najveće nesreće. Kao i, suprotno od toga, vesnici i prenosioci neslućene radosti.
Pripadaju svim epohama. Trajnost je bezgranična. Možemo samo da zamislimo trenutak njihovog praiskonskog stvaranja.
Reči su kao godišnja doba. Mladost ih, u većini slučajeva, čuje i razume na potpuno drugačiji način od starosti.
Povezane su potpuno sa ljudskim mislima.
Srođene - tačnije rečeno. Z. M.
Нема коментара:
Постави коментар