To sa snom, rastakanje, počelo je jako davno, tačnije jako rano. Sa prvim uznemirenjima, mislima koje su zavodile do duboko u noć, sve do svitanja, dnevnim posrtanjem od umora. Sa čitanjem stranica i stranica šuškavog papira, ispisivanjem listova dnevnika i ostalih zapisa, da bi, vremenom, postajalo navika, koju neki zovu i bioritmom.
Sve važno u mom životu događalo se noću, dok je većina sveta spavala.
Bdila sam nad njima, čudeći se kako svoje dragoceno i oskudno vreme mogu da traće na nešto tako suvišno kao što je odmor.
I tada se moj san povlačio pod krevete, među zavese, u mračne kutkove, da ga ne vidim i ne nađem i prosto smo se razišli, dok me nije sasvim napustio.
Pojavljuje se katkada u tragovima kao nekakva fizička klonulost i slabost, kojoj je on, kao lagana gaza preko lica, dovoljan da se povrati. I ništa značajnije.
Zato hodam uvek pomalo snena, prigušena i usporena. Mene je napustio moj san i "spavam" bez jorgana, na nogama. Ja ga i ne tražim, ne dozivam, a on se ne odaziva, mada je, možda, uvek tu negde nadohvat.
Sve što odspavam u životu su povremene kome, kada me san tako savlada da me uspavanu mogu izneti sa sve krevetom, a da se ne probudim. I to onda bude dovoljno na duge staze.
Ponekad mi i nedostaje, kao na primer sada. Četiri i deset je izjutra. Malo sam ga čekala, malo tražila, ali je on, šeret, odlutao nekome mnogo umornijem od mene. Neka je. Zato ja zapisujem ovo, dok ga čekam da me uljuljka u snežno svitanje.
Možda se sanka, ali ga ne vidim u belini. Moj istanjeni, prozračni san...
Ž. Ž.
Нема коментара:
Постави коментар