TODIK - PRIČA O TODIKAMPU

Među velikanima o kojima malo znamo ili su, sticajem okolnosti skoro ceo jedan vek osuđeni na zaborav, ističe se ime Moldavca Mihaila Todika. Za njega su čuli i o njemu manje ili više znaju samo oni koji su tražili i možda sebi u preparatu za koji je Todik odgovoran, našli leka teškoj boljci. Tako će ovo biti priča i o sudbini upornog i istrajnog borca za ljudsko dobro i o čudesnom preparatu koji nosi njegovo ime - todikampu.

Kao i mnoge priče o zaboravljenim velikanima, i ova počinje otkrićem iz sopstvenog iskustva. Naime, sam Todik je u punoj snazi oboleo od išijasa, koji ga je onesposobio i učinio nepokretnim, ali je odlučio da se ne predaje. Budući kandidat geografskih nauka, nemajući preterano veze s medicinom, sa sjajnim sluhom za narodnu tradiciju, mladi Todik, lečeći posledice ratnih rana, kombinovao je prečišćeni petrolej, kerozin, sa mladim zelenim orahom i - stao na noge. Naravno, usput je izlečio gotovo sve svoje boljke.
"Lek" je isprobao na svojim rođacima, prijateljima, kod mnogih se radilo o ozbiljnim bolestima od kojih su lekari digli ruke - delovao je.
Glas o njemu proneo se daleko, a sam Todik se više ničim drugim nije ni bavio do "lečenjem".
Hvaljen, slavljen i uzdizan, Todik nije znao šta ga je snašlo. Nije uspevao glavu da digne od bolesnih koji su u njemu videli spasioca.

U priču se upliće i, tada ateistička, lekarska struka koja zahteva da se ispita Todikov preparat i ono čime se on bavi. Odnarođeena, ona započinje pretrage, no, uvidevši da od jeftinog kerozina i prirodnih sastojaka nema zarade kakvu donosi farmakohemija, osuđuje Todika za nadrilekarstvo i šarlatanstvo. Todik preživljava "toplog zeca" - od zatvora i zabrane rada do pokušaja da se utamniči na psihijatriji.
Za ozbiljnije naučno istraživanje - izuzmemo li blagorodnost desetina hiljada izlečenih koje je ta ista zvanična medicina otpisala - Todik nikada nije stvorio ni uslove ni sredstva.

Ogromnu podršku dobio je nekoliko decenija kasnije od popularnog propagatora alternativnih, prirodnih metoda lečenja neizlečivih bolesti, zasnovanih na bogatoj narodnoj tradiciji, Genadija Malahova. Najviše zahvaljući njemu, "todikamp" će biti uzet u ozbiljno medicinsko razmatranje i u nekim delovima Rusije i kao zvanično lekovito sredstvo.
Todikovu recepturu danas proizvodi i obogaćuje u svojim laboratorijama njegov naslednik, sin Andrej u Volgogradu.

Iako slava Mihaila Todika i njegovog čudesnog prirodnog leka nikada nije bila veća, za "todikamp" i njegovu američku varijantu "todiklark" se, ipak, veoma malo zna. Ona ostaje u krugu posvećenika koji se bez rezerve oslanjaju na lekovita dejstva recepture za koju se zna duže od sedam decenija, ali ne probija strogo kontrolisanu medijsku rampu koju su postavile zvanična medicina i farmakomafija.
Sam Mihail Todik umro je 1989.godine, izmučen teškim životom, u krugu porodice. Supruzi i sinu stigao je da prenese porodičnu tajnu.
Ž. Ž.