Posle smrti Janoša Hunjadija od kuge i trzavicama oko nasledstva u Ugarskoj kraljevini, Srbija je u najnepovoljnijem trenutku ostala bez vojne pomoći i jakog saveznika. Tek je Hunjadijev sin Matija Korvin (1458.) dolaskom na vlast, sredio kako tako prilike u državi. Što se tiče teritorije ispod Save i Dunava, može se slobodno reći da su svi očekivali skori pad Srpske despotovine...
Posle smrti despota Đurđa Brankovića (decembar 1456.), nastupile su poslednje godine za srpsku despotovinu. Đurađ Branković je bio vladar velikih dometa i sposobnosti – kako u diplomatskoj mudrosti tako i u vođenju odbrambenih ratova. Ubrzo se pokazalo koliko toga je zavisilo od poslednjeg velikog srpskog vladara. Nasledio ga je sin Lazar (1456-1458.) i veoma brzo je mnogima bilo jasno da država broji svoje poslednje dane… Kada je umrla Đurđeva žena Irina, nepravedno nazvana „prokleta Jerina“, državu su napustili slepi Grgur Branković, ćerka Mara, bivša sultanija, Irinin brat Toma Kantakuzin… Svi oni su otišli kod Mehmeda II u Konstantinopolj…
Događaji su se, u isto vreme, odvijali u neželjenom pravcu u despotovini. Lazar umire ostavljajući izuzetno tešku situaciju u državi…
Mehmed II je želeo napokon da stavi tačku na sve što se tiče despotovine, spremajući vojsku, usputno šireći, preko svojih ljudi u Srbiji, nevericu u bilo kakav otpor. U samom Smederevu, inače, postojale su dve struje: jedna je bila za Ugre a druga za Mehmeda II. Veliki vojvoda, primera radi, Mihajlo Anđelović bio je potpuno proturski orijentisan. Svakodnevno je vršio pritisak da se Smederevo preda Turcima. Da bi stvari bile koliko toliko jasnije vredi napomenuti da je Mihajlov rođeni brat Mahmud Anđelović bio beglerbeg Rumelije i veliki vezir – kao dečak je bio prisilno odveden i poturčen. Inače, braća su vodila poreklo iz Tesalije.
Sve navedeno govori o očajnom stanju u kojem se nalazila srpska despotovina. Smederevo je, dakle, ličilo na šahovsku tablu, doduše, bez srpskih figura…
Mihajlu Anđeloviću je uspelo da u martu 1458. godine uvede jači turski odred u grad, uz objašnjenje da će se Osmanlije starati o sigurnosti prestonice. Turci su, međutim, veoma brzo postavili svoj barjak na bedem izazvavši gnev i otpor stanovništva koje se pobunilo i pobilo tursku posadu. Mihajlo Anđelović je tada dopao tamnice. Za despota je tada priznat Stefan Branković (1458-1459.)…
Sve se to dešavalo pod budnim okom Osmanlija i Mehmed II je odmah poslao slepog Grgura u Kruševac, kao protivkandidata bratu Stefanu.
U pozadini dešavanja u Srbiji, pored mnogo toga, odvijali su se pregovori Ugarske i Osmanlija oko razmene teritorija. Nije postignut nikakav dogovor i turska vojska provaljuje u Srbiju osvajajući grad za gradom, paleći dobra, opsedajući manastire… Na čelu vojske bio je Mahmud Anđelović. Bez obzira na Stefanove molbe, Ugarska nije mogla da pomogne i jedino što je uradila bilo je kakvo takvo jačanje svojih južnih granica. To nije imalo, na žalost, nikakvog značaja za despotovinu….
Ipak, borba za „šahovskom tablom“ se nastavljala. Uz podršku Ugarske, kao „spasonosno“ rešenje sklapa se brak između sina bosanskog kralja Stefana Tomaša i ćerke pokojnog Lazara Brankovića. Na vlast je tako došao mladi Stefan Tomašević, koji je pristigao u grad sa relativno jakim vojnim odredom. Stefan Branković je, sa druge strane, proteran iz Smedereva. Mislilo se da će spajanje dve države poboljšati šanse za odbranu od Mahmudovih odreda koji su, sem Smedereva, popljačkali despotovinu.
Ništa od toga se nije desilo. Kao odgovor na bezrazložna nadanja, ubrzo kreće sa velikom vojskom sam Mehmed II, rešen da napokon završi sa Srbijom.
U junu 1459. pred Smederevo stiže velika turska vojska. Molbe za pomoć su bile razaslate u mnoge evropske prestonice, ali, sem utešnih reči, pravoga odgovora nije bilo – despotovina je ostala prepuštena sama sebi, zapravo turskoj volji. Posle kraćih pregovora između Osmanlija i branilaca, postiže se dogovor da Stefan Tomašević, uključujući svoju pratnju, može slobodno da napusti Smederevo. Ispostavilo se da je to bio jedini Mehmedov ustupak despotovini i 20. juna sultanova vojska ulazi bez ikakvog otpora u poslednju srednjovekovnu srpsku prestonicu. Ubrzo su „primer“ Srbije sledile Moreja (Peloponez), Trapezunsko carstvo (Trapezunt-Trabzon na obali Crnog mora), Bosna, Hercegovina, a nešto kasnije, usledio je pad Zete…
Počelo je tursko ropstvo… Z. M.
Нема коментара:
Постави коментар